Rođen u Sarajevu 1937. godine. Kao trogodišnjak, izgubio je majku u bombardovanju Sarajeva.
- Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama – prisećao se Momo.
Taj stravični događaj uvek je potiskivao igrom i vedrim mislima.
- To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom – šalio se nakon mnogo godina.
Prva Momina supruga - gimnazijalka Ana
Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U vreme diplomiranja upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz ovog braka imaju dve devojčice Anu i Jelenu. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže:
- Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri.
Fatalna stjuardesa
Međutim, ova ljubav nije mnogo opstala. Susret sa jednom stjuardesom je bio presudan i, rekolo bi se, sudbinski. Iste godine kada se razveo, upoznao je prelepu manekenku, koja je često letela među oblacima, Ljiljanu Todorović.
- Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: ‘Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom - priča LJilja.
Foto: Politika /NZ
Međutim, Momina strana ove ljubavne priče je potpuno drugačija!
- Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno LJiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. LJiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon - rekao je Momo.
Svakim danom su se voleli sve više, bezuslovno. Ljiljana je obožavala da mu udovoljava, a on ju je gledao kao boginju! Nije počeo dan bez: Dobro jutro, ljubavi! Posebno je voleo da je ponosno gleda sa zadnjeg sedišta, dok vozi.
- Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: ‘Liki, kuda ćemo? - kaže LJiljana.
Svaki ženski lik koji je naslikao, podsećao je na nju! Obožavao je njene crte lica, voleo ju je jako i nežno!
- Jedna dama ne dodiruje kvaku, budi dama, učim te ceo život – jednom smo krenuli taksijem i rekla sam sebi da ću sada biti dama. Kad smo stigli, on je izašao, a ja sam ostala da sedim. Taksista me gleda i pita da li idem dalje, a ja mu kažem: “Ne, mene je muž naučio da jedna dama ne dodiruje kvaku!” Posle nekih sto metara Moma se vratio i počeo da se smeje. “Eto, vidiš, naučila sam da budem dama”, rekla sam mu - sa osmehom prepričava.
Momo Kapor umire 2010. godine. Ali, njigova ljubav nikada nije.
- Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada… Moja profesija je da volim Momu.” LJiljana je izdala knjigu “Legenda Kapor”, gde je pedesetpet njegovih prijatelja pisalo o njemu, a na Adi je podignuta skulptura “Dafne” u njegovu čast - istakla je LJiljana.
Poslednje reči koje mu je uputila bile su:
- Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ - Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne. Poslednjeg dana u bolnici, Rada Đuričin bila je pored mene, poljubila sam ga, ali on više nije bio svestan. Nije patio - zaključila je.
- Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama – prisećao se Momo.
