Urin je korišćen kao đubrivo u starom Rimu i Kini. Sada farmeri u Vermontu vraćaju ovu praksu kako bi povećali žetvu i uzgajali useve na održiviji način.
Kada Betsi Vilijams ode u toalet, voli da zna da njena mokraća neće propasti. Poslednjih 12 godina, ona i njene komšije u ruralnom Vermontu, SAD, marljivo su sakupljale svoj urin i donirale ga poljoprivrednicima za upotrebu kao đubrivo za svoje useve.
- Mi konzumiramo sve ove stvari koje imaju hranljive materije u sebi, a onda se mnogi hranljivi sastojci koji prolaze kroz nas mogu ponovo reciklirati kako bi pomogli u stvaranju hrane za nas i za životinje. Tako da je za mene to logično - kaže Vilijams.
Vilijams učestvuje u Programu za obnavljanje nutrijenata urina (UNRP), programu koji vodi Institut Rich Earth (REI), neprofitna organizacija sa sedištem u Vermontu. Ona i 250 njenih komšija u okrugu Vindham doniraju ukupno 12.000 galona (45.400 litara) urina u program svake godine kako bi se reciklirali - ili "peecicled".
Donacije mokraće okruga Vindham prikuplja kamion i vozi u veliki rezervoar gde se urin pasterizuje zagrevanjem na 80C tokom 90 sekundi. Zatim se čuva u pasterizovanom rezervoaru, spreman za prskanje na lokalnom poljoprivrednom zemljištu kada dođe vreme za đubrenje useva.
Zapisi pokazuju da je urin korišćen za uzgoj useva još u staroj Kini i starom Rimu. Danas naučnici otkrivaju da može više nego udvostručiti prinos useva kao što su kelj i spanać u poređenju sa bez đubriva, i poboljšati prinose čak i na zemljištima niske plodnosti.
Moć urina kao đubriva je zbog azota i fosfora koje sadrži – istih hranljivih materija koje se dodaju sintetičkim đubrivima koja se koriste na mnogim konvencionalnim farmama. Ali ova sintetička đubriva imaju ekološku cenu. Azot se proizvodi Haber-Boš procesom koji intenzivno koristi fosilna goriva, a eksploatacija fosfora stvara štetne količine toksičnog otpada. Urin je, u međuvremenu, slobodno dostupan – kako Vilijams kaže:
Svi pišaju. To je neiskorišćeni resurs.
Nensi Lav, profesor građevinskog i ekološkog inženjerstva na Univerzitetu u Mičigenu, koja je sarađivala sa timom na REI-u tokom poslednje decenije, otkrila je da upotreba urina umesto standardnog sintetičkog đubriva smanjuje emisije gasova staklene bašte i zahteva oko pola količine vode. Zaista, od 2012. godine, UNRP procenjuje da je sačuvao preko 2,7 miliona galona (10,2 miliona litara) vode sprečavanjem ispiranja toaleta.
- Uvek sam bio sistemski mislilac, a naš vodeni sistem ima neefikasnosti u sebi - kaže Lav.
U slučaju hranljivih materija urina, njegovo tipično odredište su vodeni putevi. Azot i fosfor u urinu se ne uklanjaju u potpunosti iz otpadne vode kada se tretira. Kada ovi hranljivi sastojci nađu put u rekama i jezerima, uzimaju ih alge. Rezultat može biti cvetanje algi koje guši vodene tokove, dovodi do poremećaja ravnoteže ekosistema i ubija druge vrste koje tamo žive.
- Naša tela stvaraju mnogo hranljivih materija, a trenutno se ti hranljivi sastojci ne samo rasipaju, već zapravo izazivaju mnogo problema i štete nizvodno - kaže Jamina Šupak, izvršna direktorka REI-ja.
Ovi hranljivi sastojci su hrana za alge – ali i za useve. "Gde god stavite azot, on će pomoći biljkama da rastu. Dakle, ako je u vodi, pomaže algama da rastu. Ali ako je na zemlji, to će pomoći biljkama da rastu", objašnjava Šupak. Zbog toga, preusmeravanje urina bogatog hranljivim materijama dalje od vodenih tokova i na zemljište može sprečiti rast hrane, dok pomaže u cvetanju štetnih algi.
- Važno je da REI tim i farmeri sa kojima rade preduzimaju korake da minimiziraju količinu urina koja odlazi sa zemlje u vodene tokove. Primena je pažljivo tempirana, tako da se dešava kada je biljka najsposobnija da preuzme hranljive materije – obično tokom aktivnije faze rasta biljke, kada je veća od sadnice, ali još ne plodi. Takođe se meri vlaga u zemljištu, kako bi se uverilo da će se tečni urin apsorbovati. Uprkos ovim naporima, "to ne znači da neće biti drugog kruga" - kaže Šupak.
Uprkos tome, dodaje ona, recikalaža mokraće smanjuje ukupnu količinu hranljivih materija koje ulaze u vodene puteve jer osigurava da je oticanje sa kopna jedini način na koji višak hranljivih materija ulazi u reke i jezera. U postojećem sistemu, sintetička đubriva otiču u vodene tokove, kao i urin koji direktno ulazi u reke preko otpadnih voda.
AUTOMOBIL SLETEO u PROVALIJU na Iriškom vencu👆🏼
Autor: redportal.rs
