Karakondžule i razne druge spodobe koje opsedaju ljude u gluvo doba noći oduvek su bile jedna od omiljenih tema za razgovor ne samo u stara vremena, uz ognjište, već i danas u doba interneta.
Makar mitskih bića za plašenje imamo napretek. Pored vampira i pomenutih karakondžula, koje opsedaju ljude, tu su i kozare, žene sa kozjim nogama koje kriju glave, pa noćni leptiri, kojima valja, nalažu običaji, otkinuti krila i reći im da dođu po so. Ako sutradan neka komšinica zaiska so, ta je veštica...
Iako je naša tradicija bogata mitskim bićima ove teme su malo obrađivane u domaćim serijama i filmovima, nešto malo više u književnosti, tako da ljudi iz inostranstva koriste naše legende za sopstvene filmove i zgrću pare, kažu filmadžije i podsećaju na film Paranormalna aktivnost koji je snimljen digitalnom kamerom, sa budžetom od 15.000 dolara, a postao je svetski fenomen jer je umesto skupih vizuelnih efekata ponudio „dobru, strašnu priču” koja može svakome od nas da se desi.
Horor literatura, filmovi, strip samo nam pomažu da preplašimo strahove u sebi i zato, po meni, oni imaju terapeutsko dejstvo, smatraju psiholozi.
- Neki običaji žive u narodu dok ih vreme ne pregazi, a onda postaju deo foklora ili se gube. Ali običaji vezani za rođenje i smrt, nastavak loze, traju mnogo duže. Ljudi ne žele da iskušavaju sudbinu, možda im se nešto i učini zastarelim, ali će, za svaki slučaj ispoštovati ono što su nasledili od svojih predaka - kaže etnolog dr Vesna Marjanović, koja je istraživala folklornu fantastiku.
Ono što se nekad pričalo uz ognjište danas se prenelo na tematske internet forume. Tako se jedna od učesnica internet komunikacije priseća da joj je roditeljska kuća bila blizu groblja pa se često govorilo o ženama u belim haljinama koje su zaustavljale automobile i pričale sa vozačima, a onda iznenada nestajale.
Mi klinke smo samo smišljale kako da odemo na groblje i doživimo avanturu.
Dr Bojan Jovanović, antropolog, objašnjava otkud sklonost čoveka da uživa u strahu.
Ljudi su se oduvek plašili onoga što ne mogu da razumeju, a najviše smrti. Zato su nekako hteli da ovladaju tim strahovima. Čak i deca izmišljaju zastrašujuće priče i pribegavaju i nekim ritualima da bi ovladali strahovima. Kad ostanu bez majke razbacaju igračke na sve strane, a onda idu i sakupljaju ih i to im pomaže da se izbore sa strahom od odvajanja. Čovek se, dakle, ne zadovoljava samo fikcijama, već želi da priče pretvori u rituale i obrede, kako bi doživljaj bio ubedljiviji.
Tako su nastali maskirani obredi, karnevali, koji nemaju samo strašnu već i komičnu dimenziju, jer se strah može prevladavati i smehom. To je i Hičkok koristio u svojim filmovima, da bi malo relaksirao publiku.
Scene strave i užasa publika, po rečima našeg sagovornika, ljudi gledaju iz raznih motiva, ali osnovno je što žele da postanu duhovno jači. Kad prevaziđu strah osete zadovoljstvo. Naravno, svako će znati da oceni koliku količinu straha može da podnese, ako to ne ume onda ishod može da bude koban.
Da ne postoji samo strah od smrti već i smrt od straha govori i primer jednog gledaoca iz Makedonije koji je preminuo gledajući televizijsku premijeru pomenute Leptirice.
Strahovima se pomno bavio i psihijatar dr Ljubomir Erić koji smatra da su horor filmovi omiljeni kod ljudi različitih uzrasta, ali uglavnom mlađih i pripadnika muškog pola. Vole ih oni koji su zavisnici od adrenalina, koji vole da gledaju akciju, jurnjavu, tuče, ubistva...
Doživeti strah u zaštićenim uslovima, kada si svestan da ništa ne može da ti se desi, ohrabruje nedovoljno snažne, neretko strah i erotizuje, moje iskustvo iz psihopterapije to nedosmisleno pokazuje, kaže dr Erić i zaključuje:
Postoji još jedna ugao iz kojeg se može posmatrati fenomen straha, a dr Ljubomiri Erić o tome kaže:
IZGO*ELA 2 automobila 😵😱
Autor: redportal.rs
