- Spavam sa džemperom koji još uvek miriše na Saleta 💔🥺
Pevačica i supruga Saše Popovića Suzana Jovanovićpo prvi put je javno progovorila u javnosti nakon smrti svog supruga. 😭💔
Prošlo je 5 meseci otkad nas je Saša Popović napustio 1. marta u Parizu. 🖤 Poznata pevačica nakon svih ovih meseci otvorila je dušu za Scandal i ispričala kako su izgledali poslednji dani Saše Popovića, kroz šta su sve prošli, kao i ko joj pruža najveću podršku nakon njegove smrti. 💔
Bukvalno sam umirala zajedno s njim, ne možeš da mu pomogneš, ne znaš šta da uradiš. Gledaš sve to i nemoćan si, ali vidiš da mu je sve teže i teže. Mi smo otišli u Pariz da primi terapiju i da se vratimo kući, ne desetak dana je bila terapija. Kad su ga smestili u sobu, krenule su analize i doktori su slegli ramenima. Tada su rekli da situacija uopšte nije dobra i da je jetra u jako lošem stanju, da je bila puna metastaza. Svaka naredna terapija je mogla samo da ga ubije. Taj trenutak kad mi je saopštila, a ja onda njemu, to su lekari tražili da mu ja saopštim - priseća se Suzana kroz suze.
Sale je shvatio da se nešto dešava i non-stop me je tražio da se vratim u sobu i sad pred njim moram da glumim da je sve u redu i da se ništa nije desilo, da je sve super, sve ide kako treba. Ulazi Sandra i dogovorile smo se da ona prvo krene. Ne mogu da se setim, ona kreće: "Sale moj, moram nešto da ti kažem, pričala sam sa doktorima i nije dobro." Ja u tom trenutku smišljam rečenicu, kako da mu kažem, nisam mogla to da izgovorim. I ja na kraju kažem: "Ljubavi, nije ti jetra dobro", a on gleda u mene i ja krećem da plačem, a on kaže: "Sule moj, znam, sve znam, znam da je gotovo."
Najveću podršku nakon smrti Saše Popovića, Suzana Jovanović dobija upravo od koleginica sa estrade. 🥺❤️
Pošalju poruku, najviše mi pišu Tanja Savić, Milica Pavlović, Milica Todorović. Jelena Karleuša mi piše često, moram da je spomenem, piše mi: "Šta ti treba, kad ti treba". Meni ništa ne treba, samo mir, da izađem iz svega ovoga i da budem dobra sebi i svojoj deci, da dočekam unuče, to bi Sale moj voleo. Obećala sam mu dok je bio svestan i dok smo se dogovarali da ću ja uraditi sve ono što smo se dogovorili
Čujem ga kada sam u kući, ali ne smem to nikome da kažem jer će neko reći da nisam normalna. Skoro sedim u kuhinji i gledam one svoje turske serije na Pinku, to obožavam, to me nekako smiruje i rastereti i samo čujem "Suleee", Aleksandra me ne zove tako, Danijel i Tijana nisu tu, a čujem njegov glas i prepoznajem tu boju, kad drugi put opet doziva i ja odem gore da pogledam i razmišljam da nisam valjda luda, a čujem jasno i glasno.
Ima jedan džemper iz Pariza koji je nosio taj poslednji put, taj džemper je lepo spakovan stoji na njegovom jastuku na našem krevetu i on još uvek miriše na Saleta i taj džemper spava sa mnom, budim se uz njega i sad da li tu ima nešto ili nešto postoji, ja zaista ne znam, ali ja sam jasno i glasno čula da me zove "Sule"
Bukvalno sam umirala zajedno s njim, ne možeš da mu pomogneš, ne znaš šta da uradiš. Gledaš sve to i nemoćan si, ali vidiš da mu je sve teže i teže. Mi smo otišli u Pariz da primi terapiju i da se vratimo kući, ne desetak dana je bila terapija. Kad su ga smestili u sobu, krenule su analize i doktori su slegli ramenima. Tada su rekli da situacija uopšte nije dobra i da je jetra u jako lošem stanju, da je bila puna metastaza. Svaka naredna terapija je mogla samo da ga ubije. Taj trenutak kad mi je saopštila, a ja onda njemu, to su lekari tražili da mu ja saopštim - priseća se Suzana kroz suze.
