Da je naša planeta mnogim životinjskim i biljnim vrstama za koje nam se nekada čini da i nisu sa naše planete, prosto jer se nalaze na dalekim i manje pristupačnim mestima, generalno i nije neka novost. Između ostalog, iako nam je postao i ostao relativno poznat, čak i danas zna da nas fascinira najobičniji kaktus 🌵, prosto jer ne funkcioniše kao biljke kojima smo inače okruženi.
Međutim, u mnogo većoj meri to se može reći za jednu biljku na koju je moguće naići samo u hladnim pustinjama Južne Amerike. Reč je naravno, o jareti (Azorella compacta), zelenkastoj biljci koja raste na stenama na području Anda u Peruu, Boliviji, severnom delu Čilea i zapadnoj Argentini.
Foto: Facebook.com/Mark Dwyer
Ono što je dodatno karakteristično za ovaj, rekli bismo, prirodni zeleni tepih 😊 je da raste na nadmorskim visinama između 3.200 i 4.500 metara, i to na vetrovitim mestima, gde zapravo vetar nikad i ne staje.
Budući da su opisani uslovi prilično teški za održavanje bilo kakvog života, ova biljka je, kao i mnogi njeni rođaci širom sveta - morala da se prilagođava, tako da funkcioniše na prilično neuobičajen način. Iako podseća na mahovinu, jareta (ili lijareta, kako je zovu na španskom) je zapravo potekla iz iste porodice biljaka kao i šargarepa 🥕 (Apiaceae), mada ne verujemo da bi se Duško Dugouško oduševio njome 🐰🚫.
Iako, međutim, ova biljka nije baš jestiva, ona ima druge osobine koje je čine zanimljivom. Kao što se može i videti, jareta ne raste mnogo više od tla, jer na taj način zadržava toplotu, a izgled mahovine joj daje zapravo jedna druga karakteristika - a to je da njene stabljike i listovi rastu u izuzetno gustom rasporedu, razume se, iz istog razloga.
Foto: Wikipedia.org/Dick Culbert / CC BY 2.0
Dodatno, da bi sprečila gubitak vlage u toku dana, jareta proizvodi i sopstveni vosak, kojima prekriva svoje lišće. Zadnji trik koji ova biljka ima za negostoljubive predele koje nastanjuje je međutim, možda i najzanimljiviji - raste oko centimetar do centimetar i po godišnje.
Zbog ovakvih, samozaštitnički i zatvorenih osobina koje ima, ova biljka ujedno spada i u najdugovečnije, tako da su područja Južne Amerike puna primeraka koja su stara i preko 3.000 godina, što znači da su nastale u istom periodu kada je osnovana Sparta 😲.
Nažalost po nju, baš zato što je suva i gusta, ova biljka izuzetno dobro gori, tako da se često koristi za potpalu. Zbog ovoga se zadnjih decenija njihov broj drastično smanjio, tako da je dospela na listu ugroženih vrsta, ali se svakako nadamo da neće iščeznuti.
U krajnjoj liniji, bilo bi šteta da svet ostane bez ovako fascinantne biljke. 😊
IZVOR: YT / @xtremecollections
Autor: Marko Radovanović
