Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas proslavljaju dan svog osnivača, Svetog Savu. Rođen je u srpskoj vladarskoj porodici župana Stefana Nemanje i Ane oko 1175. Bio je najmlađi sin, dvojica starije braće Vukan i Stefan su bila dosta starija od njega.
Pošto su ga roditelji dobili prethodno moleći Boga da dobiju još jedno dete, njegovo rođenje su shvatili kao Božiji blagoslov. Kao dete više se zanimao za legende o svetiteljima nego za obično igranje sa decom. Kada je napunio 15 godina, njegov otac mu je na upravu dao deo državne teriotrije na upravljanje, a to je bio Hum kojim je pre njega upravljao njegov stric Miroslav koji će tamo napisati svima poznato Miroslavljevo jevanjđelje. Mladi Rastko nije dugo upravljao ovom teritorijom, on je posle samo nekoliko godina otišao na Svetu Goru.
U jednoj od poseta ocu i majci zadesili su se tu i ruski monasi koji su tražili pomoć od velikog župana. Rastko se zbiližio sa jednim od monaha i slažući roditelje da ide u lov otišao je na Svetu Goru u manastir Svetog Pantelejmona gde se zamonašio i dobio ime Sava, potom prelazi u manastir Vatoped u kojem je ličnim sredstvima sazidao 3 crkve posvećene Bogorodici, Preobraženju i Svetom Jovanu Zlatoustom.
IZVOR: YT / Boni Klajd
Kada se veliki župan uverio da srednjem sinu Stefanu može predati presto napustio je Srbiju i otišao u manastir Vatoped kod najmlađeg. Pošto su stanovali u manastiru Vatopedu njega su najviše i darivali pa su monasi iz drugih svetogroskih manastira postajali malo ljubomorni na Vatoped. U tom periodu iguman manastira Vatoped šalje monaha Savu u Carigrad da od cara Aleksija III dobije dozvolu da za potrebe manastira obnove druge zapustele manastire.
Jedan čovek je posavetovao monaha Savu da kada su već dobili dozvolu za obnovu onda naprave srpski manastir. Ta ideja se dopala i Stefanu Nemanji pa su po dobijanju dozvole 1198. od cara Aleksija III za kratko vreme krenuli u obnovu zapustelog manastira Helandariona.
Pošto se Stefan Nemanja zamonašio u poznim godinama dobivši ime Simeon on se ubrzo po osnivanju upokojio 13. februara 1200. U vreme obnove Hilandara Svetom Gorom su harali pljačkaši pa je Sveti Sava gledao da skupi što veći broj monaha kako bi manastir bio što sigurniji, i u tome je uspeo, za kratko vreme je skupio 20 monaha.
Dok su Sveti Sava i Simeon boravili na Svetoj Gori za to vreme u Srbiji je buktao pravi verbalni rat između Vukana i Stefana koji je po Nemanjinoj smrti porastao u oružani sukob. Vukan je pobedio Stefana ali je to kratko trajalo pa je Stefan posle nekoliko godina povratio vlast.
Do 1204. Sava je rukopoložen za arhimandrita u Solunu, ali ga je nešto vuklo u Srbiju. Smatrao je da bi telo njegovog oca bilo bezbednije u Srbiji pa ga je po svojoj i želji braće vratio nazad u Srbiju da ga sahrane sa najvećim počastima. Takođe, Sava je došao i sa ciljem da izmiri zavađenu braću i u toj nameri je uspeo.
Foto: paja jovanovic
Srpska crkva nije bila samostalna već je zavisila od Ohridske arhiepiskopije koju su činile tri episkopije: Lipljanska, Prizrenska i Raška. Rimski Papa je bio voljan da pri predaji krune Stefanu Prvovenčanom i Srpsku crkvu podigne u veći rang, ali se to nije dopalo Savi pa je otišao na Svetu Goru. Stefan i Sava nisu bili dugo u svađi, naime, Sava je ojačao veze sa monasima Grcima i završio uobličenje zamisli da se uzdizanje pravoslavne crkve u Srbiji zatraži od vaseljenskog patrijarha i cara u Nikeji i uspeva u svojoj nameri, te dobija zatraženu saglasnost za samostalnost od cara Teodora I Laskarisa i patrijarha Manojla, tako srpska crkva 1219. biva podignuta na rang arhiepiskopije, a Sava postaje njen prvi arhiepiskop.
Zakonopravilo Svetog Save iz 1220. je postao osnovni zakonik srpske crkve, ali i države i tako je bilo na izvestan način prvi srpski Ustav. Zakonopravilo Svetog Save ima više prepisa, a najstariji je Ilovački prepis.
Foto: Trebinje info
Po dobijanju samostalnosti arhimandrit Sava je 1220. ponovo krunisao svoga brata kralja Stefana po pravoslavnom obredu u manastiru Žiča.
Foto: RTS kulturna baština
Sveti Sava je 1229. otišao u Svetu zemlju gde je podigao konake za srpske monahe u gruzijskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Potom je otkupio zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srpske monahe, dok je u Akri, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio Crkvu Sv. Đorđa, da posluži kao prihvatilište monasima. Prilikom obilaska Siona, sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem, arhiepiskop Sava je kupio kuću (Sv. Jovana Bogoslova) tj. Sionsku Gornicu u kojoj se održala Tajna večera, kuću je otkupio od Saracena (muhamedanaca) i platio je zlatom i srebrom koje je dobio od kralja Stefana Radoslava. Pohodio je i darivao i pravoslavni manastir Svete Katarine na Sinaju 1234.
Po porvatku iz Jerusalima Sveti Sava se nije vratio u Srbiju. Prolazeći kroz Bugarsku preminuo je 14. januara 1236. a bio je sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu. Bugari su želeli da zadrže telo Save, ali je njegov sinovac, srpski kralj Stefan Vladislav, zet bugarskog cara Asena II, otišao kod tasta da ga moli za Savino telo. Ivan Asen II je izašao u susret zetu i dozvolio mu da godinu dana posle smrti Savino telo vrati iz Trnova u Srbiju. Tako je srpski kralj svečano sahranio telo Svetog Save I Nemanjića u svojoj zadužbini manastiru Mileševi.
Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.
U državne okvire, proslavljanje dana Svetog Save uveo je knez Miloš Obrenović 5. februara 1827, od tada je Sveti Sava uveden kao školska slava. Tradicija je prekinuta dolaskom komunističkih vlasti, ali je praznik vraćen 90-ih godina.
IZVOR: YT / Asteriks
Autor: redportal.rs
