Originalni audio-zapis iz tonskog arhiva Radio Beograda donosi nam govor Desanke Maksimović iz 1956. godine. Desanka je govorila o dedi, njegovim knjigama, svetu i likovima iz tih knjiga. A evo kako:
Za vreme školskih nekih i zimskih odmora slali su me dedi i svima onim ljudima i svetovima iz knjiga što su me čekali u dedinom ormanu: Davidu Koperfildu, Čiča Tomi, Kraljeviću i prosjaku, Baš-Čeliku ili Latinima na davno prohujalu svadbu cara Dušana. Ti školski odmori su bili vreme kad sam se najviše sa ovim svetom upoznavala.
Deda bi govorio odmah, pošto bih sišla s kola i pošto bi me pomilovao: „Ključ od knjiga je na ormanu, iza jabuke, a kruška što sad sazreva na livadi kraj potoka.” Znao je da su to dve stvari koje me vuku u selo.
Vremenom sam pronašla iza knjiga složenih u prvom redu i druge skrivene – knjige za odrasle. Kako su deca lukavija od deda, ništa o tome nisam govorila, već sam navalila na čitanje, ali sam razočarano videla da sve to o čemu se piše u zabranjenoj Ani Karenjinoj, ili Gospođi Bovari, ili Ruđinu, već znam iz života i sa zadovoljstvom sam otkrivala da mi ljudi kao Ana Karenjina ili Ruđin, posmatrani kroz knjige, bivaju draži i jasniji nego kad ih žive sretnem u svom gradu.
Naposletku su sve knjige za mene oživele. Iz svake se oslobodio po jedan meni dotle nepoznat svet, po jedna ličnost sa svim drukčijim od onih sa kojima sam rasla ili koji su me gajili. Svet je sad za mene bio dvostruko naseljen: ljudima živim i onima iz knjiga, nastanjenim u srcu pesnika.
Za vreme školskih nekih i zimskih odmora slali su me dedi i svima onim ljudima i svetovima iz knjiga što su me čekali u dedinom ormanu: Davidu Koperfildu, Čiča Tomi, Kraljeviću i prosjaku, Baš-Čeliku ili Latinima na davno prohujalu svadbu cara Dušana. Ti školski odmori su bili vreme kad sam se najviše sa ovim svetom upoznavala.
