Bio je veoma vezan za svoju porodicu, a posebno sestru Jelenu. 💗😭
Heroj Košara Vladimir Radojičić rođen je 23. marta 1979. godine u Beogradu.
Voleo je motore, a po završetku osnovne škole upisao je zanat za automehaničara. Bio je veoma vezan za svoju porodicu, a posebno sestru Jelenu. 💗
Odbio je poziv strica iz Amerike da napusti Srbiju i 23. juna 1998. godine sa 19 navršenih godina otišao u Niš na odsluženje redovnog vojnog roka u izviđačko-diverzantskoj jednici. 📜
Njegovi roditelji nisu znali da je dva meseca posle prekomandovan na Košare. Dan pre svoje junačke smrti javio se majci i rekao: Ne brini ako se ne javim narednih dana. Tu sam na obuci na brdu pored Niša. 😥
Ovo je priča o njegovoj pogibiji, koju je objavila Fejsbuk stranica Heroji Košara:
30. septembar 1998. godine.
Bio je to uobičajan dan na Karauli Košare. Pored vojnika graničara generacije decembar '97/'98 i mart '98/'99, na karauli je stiglo 14 vojnika izviđača iz Niša, generacije jun '98/'99, zajedno sa starešinama.
Tog dana, došlo je do rasprave između kapetana Gorana Loznice i Dobrosava Dražića da li treba da se krene u patrolu, na čemu je Loznica insistirao. Na kraju u patrolu je krenuo i Dražić sa njima.
Momcima na kotama 502 i 601 tog dana nije ni bilo javljeno da će patrola krenuti iz karaule, međutim momci sa Rase Košaresa su ih vidli kako kreću u patrolu.
Niko od njih nije znao da je Agim Ramadani sa grupom terorista ušao na teritoriji Jugoslavije, i postavio zasedu na delu puta gde je pinc morao da uspori pre krivine. U 11.56 , otvorena je paljba na pincgauer Vojske Jugoslavije. Kapetan Goran Loznica je otvorio vrata sa suvozačeve strane, i ranjen je ispao iz kamiona dole u šumu. U tovarnom prostoru pozadi bili su zastavnik Dražić sa još pet vojnika. Zastavnik je uspeo da iskoči nepovređen i krenuo je da trči prema šumi. U tovarnom prostoru, svi vojnici su poginuli. 😭💔
Vozač pinca Goran Simić je bio ranjen, međutim pravio se mrtav onog trenutka kada su teroristi prišli pincu, i krenuli da otimaju oružje, opremu i dragocenosi vojnika, pa je pukom srećom preživeo. Kada je zastavnik Dražić krenuo da trči prema šumi, čuo je na srpskom glasove iza sebe: "Onaj beži, ubite ga''! Uveče istog dana, je pronađen u teškom psihičkom stanju nedaleko od mesta zasede. Momci sa kote 502, čuvši detonacije odmah su krenuli u pomoć. Kada su stigli do pinca, videli su teroriste pored mrtvih vojnika, i otvorili su vatru prema njima.
Teroristi su bežali prema graničnoj liniji, i pobegli u Albaniju, a kada su vojnici VJ stigli do granične linije, motorolom im je javljeno da ne smeju da dejstvuju preko granice, što ih je previše razljutilo. Nakon pola sata, jedan pinc je jurio prema karauli vozivši Simića i Loznicu koji su bili teže ranjeni. Posle nekog vremena, sledeći pinc je išao sporo i ušavši u dvorište karaule, vojnici su imali šta da vide, tela pet poginulih vojnika. Tela poginulih vojnika prebačena su helikopterom na VMA u Beogradu. Te noći, borbena gotovost je povećana na najveći nivo, jer se očekivao veći napad koji se nije dogodio tada, nego šest meseci kasnije, 9. aprila 1999. godine.
Autor: redportal.rs
