Danas se sećamo Marije Kiri po njenom pionirskom doprinosu i radu na radioaktivnosti, koja joj je pored dve Nobelove nagrade donela i titulu majke moderne fizike. Iako su joj njena istraživanja polonijuma i radijuma donela večnu slavu, te iste supstance su imale poguban uticaj na njeno telo.
Kiri nije bila samo prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu, već i jedina žena koja je dobila ovu prestižnu nagradu za dva različita naučna polja. Godine 1896, francuski naučnik Henri Bekerel otkrio je da uranijumske soli emituju zračenje koje je slično X zracima u kontekstu njihove sposobnosti da prolaze kroz predmete. Ovo otkriće podstaklo je Kiri da se upusti u istraživanje Bekerelovih zapažanja kao deo njene teze. Kao posledicu istraživanja, ona i njen muž Pijer Kiri, su uspeli da otkriju radijum i polonijum - dva nova radioaktivna elementa. Zbog toga je 1903. godine Kiri dobila pola Nobelove nagrade za fiziku, dok je druga polovina pripala Anriju Bekerelu.
Potom 1911. godine, nakon velike lične tragedije i smrti njenog muža koji je umro iznenada 1906. godine, Kiri je dobila drugu Nobelovu nagradu za hemiju nakon što je uspela da izoluje čist radijum. Nakon ovog uspeha, ceo svoj život je posvetila istraživanju hemije radioaktivnih supstanci i njihovih primena u medicini. Zapravo, da nije bilo rada Marije Kiri na ovim elementim, naši tretmani za borbu protiv kancera ne bi bili ni blizu razvijeni i kompleksni niti na nivou kojem jesu danas.
Međutim, iako je stalno upozoravala na oprez, njeno konstantno i dugo izlaganje ovim supstancama i elementima je ostavilo velike posledice.
Marija Kiri je preminula 4. jula 1934. godine od posledica aplastične anemije koju je izazvalo njeno konstantno izlaganje radioktivnim elemntima. Uprkos svom imenu, aplastična anemija je više od obične anemičnosti. Ona predstavlja retku bolest krvi koja se javlja kada koštana srž postane nesposobna da proizvede dovoljno belih krvnih zrnaca da bi telo moglo normalno da funkcioniše. Kada je Kiri preminula, njeno telo je bilo toliko radioaktivno da je morala da bude sahranjena u olovnom kovčegu. Međutim, to niko nije znao sve dok nejno telo nije bilo eshumirano 1995. godine.
Eshumacija je obavljena jer su francuske vlasti želele da prenesu tela Marije i Pjera Kiri u nacionalni mauzolej, u tzv Panteon, kao zahvalnost za sve što su učinili za nauku. Zvaničnici koji su rukovodili procesom eshumacije i prebacivanja tela kontaktirali su francusku Agenciju za zaštitu od radijacije jer su, tokom pristupa telu, otkrili da nivo radijacije raste kako je kovčeg otvoren. Na prvi pogled, kovček je izgledao kao da je drven. Međutim, otkriveno je da je on presvučen 2,5 milimetara debelim slojem olova.
Kasnije analize tela Marije Kiri pokazale su da je telo odlično očuvano kao i da se očitavaju relativno male količine alfa i beta zračenja.
Što se tiče njenih predmeta i opreme, situacija je dosta drugačija. Posle 100 godina, veliki broj njenih ličnih predmeta, nameštaj, knjige, odeća i laboratorijski spisi su ostali i dalje veoma radioaktivni. Posebno su naučni radovi i spisi iz laboratorije opasni, oni se i dan danas čuvaju isključivo u olovnim kutijama u Nacionalnoj biblioteci u Parizu.
Sobzirom da je vreme poluraspada radioaktivnog izotopa oko 1.600 godina, ovi dokumenti će bar još milenijum biti opasni po zdravlje.
Rumuniju POGODIO ZEMLJOTRES jačine 3,2 stepena 📍
Autor: redportal.rs
