Originalni audio-zapis iz tonskog arhiva Radio Beograda donosi nam govor Ive Andrića iz 1957. godine. Andrić je tada govorio o tome kada se i kako zaljubio u knjige. Pročitajte i poslušajte u nastavku:
Knjiga je bila i ostala želja moga detinjstva, i to neispunjena želja. Dečak u 3. razredu gimnazije – ja sam patio od prave žeđi za knjigom. A knjiga u našem tadašnjem životu, mom i mojih drugova, bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar.
U tadašnjem Sarajevu, u kom sam učio gimnaziju, postojale su 3 ili 4 knjižare, i svaka od njih je pored knjiga prodavala, naravno, i kancelarijski i školski materijal. Najveća i najbolja takva knjižara i papirnica, svojina nekog doseljenika, bila je jedina koja je, pored nešto naših, imala i dosta stranih knjiga na nemačkom jeziku.
Za mene, dečaka iz 3. razreda gimnazije, sve su te knjige bile jednake jer ni o jednoj nisam ništa znao. Znao sam samo da su knjige i da ih strasno želim. I uvek sam išao pravo do knjižare i stajao dugo pred njenim izlogom, koji sam tako dobro poznavao da sam primećivao i svaku najmanju promenu i radovao joj se kao ličnom doživljaju.
U noćnim dečačkim snovima i polusnovima taj izlog je bleštao i kružio u fantastičnim preobražajima. I to u tim snovima i nije bio više običan gradski izlog sa knjigama nego vasionska svetlost celog nekog sazvežđa kome sam težio sa silnom željom, ali sa bolnim saznanjem da mi je nedostižno.
Svaki od tih naslova izazivao je na svoj način moju maštu da radi i da nagađa šta bi moglo iza njega da se krije i tako me nagonio da posle uzaludnog nagađanja, najposle, sâm izmišljam sadržinu tih nepristupnih knjiga. I ja sam to činio. I tako, na neki način, sâm stvarao sebi romane i pripovetke.
Knjiga je bila i ostala želja moga detinjstva, i to neispunjena želja. Dečak u 3. razredu gimnazije – ja sam patio od prave žeđi za knjigom. A knjiga u našem tadašnjem životu, mom i mojih drugova, bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar.
