Ono što ustašama nije bilo gadno je srpsko zlato, koje su oduzimali logorašima, kao i zlato koje su našli u državnim trezorima u Zagrebu i Sarajevu.
Nezavisna Država Hrvatska osnovana je 10. aprila 1941., samo nekoliko dana po slomu Kraljevine Jugoslavije. Odmah po dolasku nemačkih vojnika u Zagreb u ime Ante Pavelića ovu samostalno proglašenu državu proglasio je Slavko Kvaternik.
Jugoslovenska vojska je kapitulirala 17. aprila 1941, a zahvaljujući Nemcima i Italijanima ustaše su se jako brzo organizovali u zauzimanju teritorije koja je zahvatila zapadni deo bivše Kraljevine. NDH je obuhvatala je teritoriju današnje Hrvatske, bez dela Dalmacije, koju su ustaše rimskim ugovorima od 18. maja predali Italiji, takođe, NDH je pripadala je i Bosna i Hercegovina i deo zapadnog Srema.
Slavko Kvaternik proglašava da je osnovana Nezavisna Država Hrvatska
IZVOR: YT / ClioNaut
Po ranijim popisima stanovništva na toj teritoriji je živelo oko 6,5 miliona stanovnika: 3.300.000 Hrvata, oko 700.000 muslimana proglašenih Hrvatima islamske veroispovesti, 1.925.000 Srba, 40.000 Jevreja, 150.000 Nemaca, 75.000 Mađara, 30.000 Slovenaca, 65.000 Čeha i Slovaka.
Kako bi se konačno rešili Srba oni odmah na dnevni red stavili "srpsko pitanje" koje je moralo da se reši na tri načina, ubijanjem, pokatoličavanjem i proterivanjem. Ono što ustašama nije bilo strano, a bilo je srpsko, je zlato koje su oduzimali logorašima, kao i zlato koje su našli u državnim trezorima u Zagrebu i Sarajevu. Oko 1.089 kg u Sarajevu i 3 tone zlata u Zagrebu, a najveći deo zlata koji se nalazio u zemlji oko 8,936,t su zaplenili i odneli Italijani koji su posle kapitalucije 1943, opljačkano zlato preneli u Nemačku. Kovano zlato činili su: napoleonodori, milandori, aleksandori, perperi, dukati, zlatne krune.
Već 3. maja 1941. donesena je Zakonska odredba o prelasku sa jedne vere na drugu, se odnosila na Srbe. Jevreji su morali da se prijavljuju u posebne kancelarije kako bi prijavili svoju imovinu, za uzvrat bi dobijali žuti platneni znak, bez kojeg nisu smeli da izađu na ulicu, Srbi su kasnije dobijali traku sa ćirlićnim slovom P. Nedugo zatim, 18. jula 1941. donesena je Ministarska naredba o nazivu vere kojom se ukida naziv srpsko-pravoslavna vera, a uvodi se termin grčko-istočna vera.
Gde god su ustaše dolazile napravile bi takav pokolj da bi se Nemcima i Italijanima dizala kosa na glavi. Ovako je italijanski general Aleksandro Luzano piše Musoliniju:
Dragi Duče,
Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojem sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao.
Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i LJubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) - saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kada se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire. Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i naivna reč. To je prevazilazilo svako ludilo! nMnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načetu vreću soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.
Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je pred decom ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme pevao je silom dovedeni orkestar cigana i udarao u tambure!
Na večnu sramotu naše, rimske crkve i jedan Božiji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! Dečak koga smo spasili brzo se oporavio. I čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud; našli su ga na pragu kuće zaklanog! Od hiljadu i nešto duša u selu više nema nikoga! Istoga dana, to smo otkrili kasnije, kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 800 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca. Jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruč oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su i straha od smrti oslobođeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija. Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su u tim krajevima zagađeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!" Posle ovakvih događaja Italijanska vojska staje u zaštitu srpskog življa i proteruje ustaše iz Istre i Dalmacije
Poznatiji koncentracioni logori i stratišta u NDH bili su: Kompleks logora Jasenovac, Gospić – Jadovno - Pag, Slana, Stupačinovo, Maksimovića štale, Kraške jame Velebita, Đakovo, Danica, Jastrebarsko, Loborgrad, Prebilovci, Garavice, Stari Brod. Po procenama stručnjaka u logorima na prostoru cele NDH stradalo je preko 700.000 ljudi. Od toga najbrojniji su Srbi sa preko 500.000 žrtava ustaškog terora, nakon Srba Jevreji i Romi.
U avgustu 1944. ministar spoljnih poslova NDH Mladen Lorković i ministar rata Ante Vokić su pokušali da izvrše državni udar i zbace Pavelića i promene stranu, tačnije da NDH postane deo antihitlerovske koalicije. Njihov puč nije uspeo i zaverenici su na kraju pogubljeni. NDH će do kraja rata ostati najverniji nemački saveznik u Evropi.
Dragi Duče, Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojem sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao. Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i LJubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) - saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kada se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire. Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i naivna reč. To je prevazilazilo svako ludilo! nMnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načetu vreću soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.
