Svaka punoletna osoba zna da zakon nalaže da je svaka osoba sa navršenih 18 godina (u nekim zemljama 21) obavezna da se nosi identifikacioni dokument, koji se kod nas zove lična karta, mada je prethodnih godina praktično postala kartica. I svako od nas je prolazio i kroz proceduru dobijanja iste, pa se sigurno sećate i da smo ostavljali otiske prstiju.
Danas, naravno, skoro svi znamo zašto je to slučaj - budući da ne postoje dve osobe sa identičnim otiscima, tako da se ova metoda pokazala kao najbolja za identifikaciju, koju obično vezujemo za kriminalne radnje, iako to nije uvek baš tako (ponekad se radi o korisnoj metodi za utvrđivanje identiteta stradale osobe, što ima značaja za pitanja nasledstva itd.).
IZVOR: YT / Inn Carnation Jimuel
Malo ljudi međutim zna kako je ova metoda uopšte ušla u upotrebu od strane državnih organa, a priča o tome je zanimljiva kao i otkriće da su ljudski otisci jedinstveni. Stoga, moramo se vratiti u davnu 1903. godinu. Naime, iste godine kada je u Srbiji politička situacija bila uzavrela posle ubistva kralja Milana Obrenovića i njegove supruge Drage Mašin, s druge strane okeana u tek otvorenom zatvoru u mestu Livenvort (Leavenworth) u Vašingtonu, osoblje i stražari su se našli zbunjeni nad jednim problemom koji, istina, niko ranije nikad nije imao.
Sve je počelo tako što je jedan zatvorenik po imenu Vil Vest, koji je tek došao na služenje kazne, izričito rekao da nikad ranije nije bio osuđivan. Službeniku koji je radio na prijemu je ovaj iskaz bio sumnjiv, budući da mu je Vil izgledao poznato, tako da su se dežurne kolege bacile na posao, i utvrdile da je Vilijam Vest, identičnog izgleda, definitivno već bio zaveden kao zatvorenik dve godine ranije.
Činilo se da je stvar rešena, i da je Vil Vest bio samo još jedan u nizu zatvorenika koji su želeli da prikriju svoju kriminalnu prošlost, međutim, onda je usledio pravi šok - ispostavilo se da Vilijam Smit, zatvorenik koji je bio zaveden 1901. godine, još uvek služi kaznu i da nije ni izlazio iz zatvora. Postavilo se logično pitanje, ko jeonda Vil Vest, čovek koji se upravo javio na služenje kazne?
Tada se utvrdilo da se radi o dve potpuno različite osobe, što je značilo da se moraju identifikovati da ne bi dolazilo do zabuna ili zloupotreba. Prvo čemu je uprava pribegla je bila Bertilonova metoda (Bertillon System), koja se oslanjala na premeravanje različitih delova tela i utvrđivanje razmera između njih. Nažalost po njih, i sa ovom metodom se pokazalo da se radilo o uzaludnom pokušaju da nešti utvrde, jer su, nekim čudom i Vil Vest i Vilijam Vest imali skoro identične mere, visinu, čak i razdaljinu između različitih tačaka na licu.
Foto: reddit.com/NZ
Tada se jedan od službenika setio otisaka prstiju, za koje se već znalo da su jedinstveni, tako da su Vil i Vilijam Vest ostavili svoje otiske, a ubrzo potom i ostali zatvorenici. Za ovaj slučaj se brzo pročulo, a odmah zatim se ova metoda brzo proširila tako da ju je na kraju prihvatio ceo svet, a kao što je i spomenuto kada je u pitanju preuzmanje svakog ličnog dokumrnta, u upotrebi je i danas, iako su se u međuvremenu pojavile dodatne metode, poput DNK identifikacije i biometrijskih podataka, poput skeniranja rožnjača i sl.
Bilo kako bilo, čini se da će metoda otisaka ostati još dugo u upotrebi, pre svega jer se radi o najjednostavnoj metodi utvrđivanja identiteta.
Šta se dešavalo pre slučaja dva Vila?
Ako ste ikada zapitali kolika je mogućnost greške, odnosno kolika je šansa da dve osobe imaju toliko sličan otisak prsta da ih je nemoguće razlikovati, verovali ili ne, i time su se bavili stručnjaci na prelazu vekova. Tako je erudistski nastrojen engleski naučnik Ser Francis Galton utvrdio da je spomenuta šansa 1 prema 64 milijarde, u svom poznatom delu Otisci prstiju (Finger Prints) koje je izašlo 1892. godine.
Iste te godine, šef policije u Buenos Ajresu, Ivan Vučetić (odnosno Huan Vucetič Kovacevič, kako su ga zvali Argentinci, inače doseljenik rodom sa Hvara u tadašnjoj Austro-Ugarskoj), primenio je spomenute Galtonove nalaze kako bi počeo da radi na kreiranju posebnih dosijea u koji su sadržavali i otiske prstiju.
Foto: muzej-policije.gov.hr/NZ
Slučaj je hteo da se svega nekoliko meseci potom desilo brutalno ubistvo dva dečaka u Nekočeji (provincija Buenos Ajresa), u kojem krivca nije bilo moguće utvrditi konvencionalnim metodama. Ipak, inspektora Alvareza koji su radio na slučaju, jedan trag je ipak ohrabrio - pronađen otisak prsta u krvi na mestu zločina, tako da se odmah setio Vučetićeve metode.
Ubrzo nakon što su mu se javio sa uzetim uzorkom, nije potrajalo dugo pre no što je utvrđeno da je otisak pripadao majci te dece, što je značilo da je ona počinila ovo dvostruko ubistvo, a ne komšija na kog se prvobitno sumnjalo. Ovaj slučaj je je označio i prvi zločin koji je rešen metodom otisaka prstiju, kao i početak primene ove metode za identifikaciju u Argentini, za koju su ubrzo potom i kriminolozi i pripadnici policija u celom svetu, pa samim tim i u SAD.
ZANIMLJIVOSTI: Zašto mačke ne vole vodu? 🌊😾
ZANIMLJIVOSTI: Misteriozne KAMENE SFERE Kostarike 🌕🤔
Autor: Marko Radovanović
