Ovo je priča o majci Soki Lolić koja je svog prvenca Živadina ispratila u Veliki rat da se bori za Kraljevinu Srbiju. Srpska vojska je prošla golgotu preko Albanije, izdržao je Živadin i hladnoću i Krf i Grčku, ali borbu na Kajmakčalanu 1916. nije uspeo da preživi.
Vojnici su se vraćali. Dolazili su raskaljanim drumovima, koji su ih nekada odveli u tuđinu. Promicala je grupa za grupom. Ljudi su se zdravili, raspitivali jedni za druge, radovali se. I ostarela Soka Lolić izašla je da sačeka ratnike. Sa njima su trebali da dođu njen prvenac, njen Živadin i bratić Janko.
— Videste li gde mog Živadina? — pitala je starica vojnike u prolazu.
Oni su se pravili da ne čuju njene reči i, pozdravljajući je uzgred, prošli mimo njene tarabe.
— Otišao je sa Jankom, oni će se zajedno vratiti? — ponovi će majka Soka.
Toga dana Živadin i Janko nisu stigli. Nisu se vratili ni sutra, ni prekosutra, nikada više. A starica je svakog jutra izvirivala iza taraba, izlazila na drum i koščatu staračku ruku stavljala iznad čela, pogledajući neće li se otuda iz daljine pojaviti i njena deca. Ostale majke su se radovale, samo je ona čekala i čekala. Potom joj je snaja predložila da odu kod komšije.
— Da odemo, najo, do Paje, možda će on nešto znati da nam kaže? — reče joj snaja.
I dve žene, majka i snaja, pridržavajući jedna drugu, bojažljivo su ušle u susedovu kuću koja je sijala od radosti. Kad su ušle unutra, sve je namah zaćutalo. Paja je prišao starici, poljubio je u ruku i prošaputao:
— Pomaže Bog, najo — reče Paja.
— Dobro nam došao, sine… — reče majka Soka.
Tog trenutka je nastao je mučni tajac.
— A moj Živadin? — upita majka.
— Ostao je tamo, na Kajmakčalanu… — odgovori Paja.
Paja je odvezao znojavu vojničku maramu i otvorio zavežljaj. Zasijale su dve zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, epoletuške poginulog potporučnika, ruski Krst Svetog Đorđa, zlatna Obilićeva medalja za hrabrost i Osvećeno Kosovo.
— Evo, najo, ovo je ostalo iza Živadina, — reče Paja.
Dani su prolazili, ljudi prestali da pominju rat. Samo stara Soka Lolić nije mogla da zaboravi svog sina. Minule su duge godine, ali je ona svakoga jutra provirivala kroz tarabe, dizala svoju koščatu ruku iznad čela i gledala niz drum, neće li se otuda, iz daljine pojaviti njen Živadin…
A kada se starici jedne noći javio anđeo i kazao joj da je njen Živadin među dobrim dušama, ona se nekako smirila. Pa je onda u crkvi dala podušje za spas duše svoga prvenca i na groblju uredila grob u koji nikad nije sahranjeno njeno dete. Na belom čaršavu zlatom je izvezla reči koje su joj drugi napisali:
— Živadin Lolić, poginuo na Kajmakčalanu 1916 godine.
Taj čaršav stavila je u hladnu grobnicu. Svakoga leta, o Vidovdanu, ona kupi voštanicu i pripali je za pokoj Živadinove duše, koji je na kajmakčalanskom vrhu ostao da spava večni san.
IZVOR: YT / Lepota sveta oko nas
Ovu priču je napisao Milan Šantić u časopisu „Vitezi slobode“, Štampa Državne štamparije Kraljevine Jugoslavije | Beograd 1938.
KO BI REKAO 👀 Aleks i Milovan OBNOVILI ROMANSU! ❤
Autor: Redportal.rs
