Grumen zemlje koji bacamo na sanduk posle sahrane može se najpre posmatrati kao veza živih sa pokojnim precima
Grumen zemlje koji bacamo na sanduk posle sahrane može se najpre posmatrati kao veza živih sa pokojnim precima.
Bacanje grumena zemlje na sanduk tokom pravoslavne sahrane ima duboko značenje ukorenjeno u verskim obredima i tradiciji. Simbolično, prvi grumen zemlje na sanduk baca sveštenik koji je držao opelo, potom članovi najuže porodice, a onda i familija, prijatelji i svi ostali koji su došli na sahranu. Ovaj čin ima više značenja, a etnolog Snežana Ašanin objašnjava svako od njih.
Grumen zemlje koji bacamo na sanduk posle sahrane može se najpre posmatrati kao veza živih sa pokojnim precima.
- Prema Bibliji, čovek je stvoren od praha i u prah će se vratiti. Bacanje zemlje na sanduk simbolizuje povratak tela zemlji iz koje je došlo. Ovo je podsećanje na smrtnost, ali i na ciklus koji čine život i smrt. Kad sveštenik završi opelo i bacimo grumen zemlje na sanduk pokojnika čim on bude spušten u grob, to zapravo simbolizuje zatvaranje ciklusa života na zemlji, završetak zemaljskog puta pokojnika i njegov prelazak u večni život u kom ćemo se svi sresti - kaže etnolog Ašanin.
Bacanje zemlje je često način da se izrazi poslednje poštovanje prema pokojniku. Ovaj čin prati izgovaranje molitve ili rečenica kao što su: Neka ti je laka crna zemlja ili Bog da ti dušu prosti.
- Izgovaranje kratke molitve u trenutku bacanja grumena zemlje na sanduk je nastavak molitve za oproštaj grehova pokojnika koji čeka drugi Hristov dolazak i vaskrsnuće - navodi etnolog Ašanin.
Najzad, ovaj čin ima još jednu dimenziju - podsećanje svim vernicima da će i oni postati zemlja, odnosno da će se vratiti u zemlju iz koje su stvoreni. On je, navodi etonolog Snežana Ašanin, deo rituala oproštaja od voljenog pokojnika i podsetnik na snažne veze sa našim upokojenim precima.
Autor: nportal.rs
