Aleksandra Stijelja izgubila je oca i dedu u brutalnom bombardovanju kolone srpskih izbeglica na Petrovačkoj cesti, 7. avgusta 1995. godine, dok je imala svega tri i po godine
Bila je u kamionu sa majkom (u devetom mesecu trudnoće), bakom i bratom kada su iznad njih preleteli avioni. U trenutku kada je pokazala avion mami, mamina ruka bila je krvava od gelera. Kamion je stao. Žene su počele da vrište. Aleksandru su izneli iz vozila, a u plamenu je bio automobil u kojem su gorjeli njen otac i deda
🔹 Tri nedelje kasnije, njena majka Vedrana je u Novom Sadu rodila sestru Tanju, ali je ubrzo preminula usled povreda i traume. Nakon toga ih je odgajao ujak sa svojom suprugom u Barajevu.
🧠 Pamćenje koje ne bledeIako je zbivanja doživela sa samo tri godine, sećanja su ostala izuzetno jasna i potresna — od prelećećih aviona, mirisa krvi, do vatre i jecaja žena. Godinama nije mogla normalno da jede, često je povraćala, a baba bi je molila da ne priča o avionima: čak i tada, tek kasnije je shvatila da su to bili vojni migovi.
IZVOR: IG / devedesetsekundi
Od osme godine života, nije prestajala da priča o tome — iako je odrasla u Nemačkoj, verovala je da pravda jednog dana mora da bude dostignuta. Tek nakon 27–28 godina, prvi put je podignuta optužnica protiv četvorice pilota hrvatskih migova zbog ovog zločina — iako je traganje za počiniocima i dalje aktuelno, a pravosudni epilog još se čeka.
Ona se seća majke koja je mislila na porodicu do poslednjeg dana, očekivala mir i budućnost, ali ju je smrt zatekla neposredno nakon porođaja — ostavivši decu bez majke, oca i babe.
Aleksandra nije zaboravila i duboko veruje da priča o istini i sećanje na žrtve nisu samo lični teret — već moralna obaveza da se strašne istorije prenesu i shvate, bez osvete, ali sa krikom za pravdom i dostojanstvom.
Autor: Redportal.rs
