Mnogi od nas doživeli su nelagodu kada su prvi put čuli svoj glas na snimku. Ono što čujemo dok govorimo i ono što čujemo reprodukovano izvan nas dve su različite stvarnosti – a razlog leži u načinu na koji zvuk putuje do našeg mozga.
Kako čujemo vlastiti glas uživo 🤔
Kad govorimo, naš glas do našeg unutrašnjeg uha dolazi na 2 načina 👇:
Kroz vazduh – vibracije se prenose putem zvučnih talasa, jednako kao kada slušamo bilo čiji drugi glas.
Kroz kosti lobanje – vibracije glasova prenose se kroz kosti i tkiva glave, što dodaje dublje tonove i daje našem glasu bogatiji zvuk.
Zbog tog kombinovanog efekta, vlastiti glas nam uživo zvuči toplije, dublje i punije.
Psihološki faktor
Na snimku čujemo samo ono što registruje mikrofon, tj. samo zvučne talase kroz vazduh. Nedostaje onaj deo vibracija koji se prenosi kroz kosti. Koji je rezultat toga? Naš glas zvuči tanje, viši je nego što smo navikli i često deluje strano. 🙉
Osim fiziologije sluha, tu je i psihološki faktor. Naš mozak godinama gradi sliku o tome kako zvučimo. Kad se suočimo sa snimkom, suočavamo se s glasom koji čuju drugi – i često nam se ne uklapa u sliku o sebi. To može izazvati nelagodu. 🧠
Ipak, dobra vest je da se ponavljanjem i slušanjem snimaka vlastitog glasa možemo naviknuti na taj stvarni zvuk. Zato se glumci, pevači i spikeri s vremenom u potpunosti pomire s razlikom – pa čak počnu voleti svoj glas onako kako ga drugi čuju, piše Dnevni Avaz.
Autor: Avaz.ba
