Pošto je mali Boško još bio živ i jaukao, onaj isti ustaša što je mene klao, podigao je malog na kolena i sa nekoliko udaraca nožem osekao mu glavu. 😭
Dara Banović, iz sela Veliko Palančište, opština Prijedor, Republika Srpska, je živi svedok pokolja koji su izvršile ustaše nad stanovništvom sela Palančišta i Gornji Jelovac, 22. i 23. oktobra 1942. godine. U pokolju je ubijeno 650 ljudi, mahom žena i dece, a Dara je svojim očima videla masakr nad oko 300 žrtava, piše Jadovno.rs.
Dara Banović sa 29 ožiljaka od uboda nožem preživela je ovaj ustaški pokolj, ali njena deca, četvorogodišnja Radoslavka i dvogodišnji Boško — nisu.
Ona je jedan od svedoka koji je najverodostojnije ispričao odvijanje pokolja. Njen lik na malim ekranima videli su milioni gledalaca širom bivše SFRJ, prilikom otkrivanja spomenika na Mrakovici, 1972. godine. Dara je tom prilikom uručila predsedniku Josipu Brozu Titu, koji je otkrio spomenik, poklone po tradicionalnom običaju svog kraja.
Samo jednom Dara je smogla toliko snage da ispriča svoju sudbinu. O tom svom najstrašnijem doživljaju ona kaže: 👇🏻
NOĆ POKOLJA
„Za vreme ofanzive na Kozari sa familijom nisam bežala u Kozaru, već sam ostala kod svoje kuće. Radila sam kod kuće kao i obično. Ustaše, koje su se tuda kretale, govorile su nam da ne bežimo nikuda, da nam se neće ništa desiti. Mi smo im verovali i mislili smo da nam se zaista ništa neće dogoditi. Jedne večeri, bila je mesečina kao dan, meseca oktobra desilo se ono što je najstrašnije. U sam zalazak sunca došle su ustaše u selo.
Čini mi se da ih je bilo oko dvadesetak. Kod mene u kuću došla su četvorica. Čim su banuli u kuću, strogo su nam zapovedili da treba odmah da idemo, da će nas oni skloniti, jer će noćas doći druga vojska. Kad sam htela da pokupim nešto stvari i ponesem malo rane, pošto sam imala dvoje male dece, devojčicu od 4 i sina od 2 godine, ustaša, koji je bio u kući, rekao je da ne treba ništa da nosim, jer oni tamo imaju dosta rane za nas. 🥺
Kad se celo selo iskupilo, poveli su nas u zaselek Vučkovića, a zatim su nas odveli do Vujčića, gde smo prenoćili jednu noć u voćnjaku pod šljivama. Drugi dan naveče, oko 10 sati, počeli su da odvoze jednu po jednu grupu govoreći nam da te grupe idu svojim kućama. Pošto se nije čula pucnjava, mislili smo da će nas stvarno pustiti. 😌
Kad sam ja došla na red sa svojom decom, meni su rekli da treba da me sprovedu do kuće. Doveli su me do mesta zvanog Salijevac, do jedne visoke međe i tada su od mene tražili da im dam sve pare što imam kod sebe pa će me voditi do kuće kao svoju sestru. Imala sam svega 300 kuna kod sebe. Dok sam tražila pare, jedan ustaša je rekao:
„Majku joj njenu, izvadiće bombu i baciti na nas.“ Kada sam im dala pare, jedan od njih je viknuo: „Stoko partizanska, zar da te ja vodim do kuće za svega 300 kuna?“
Drugi ustaša tražio je od mene čarape, a ja sam mu rekla da imam kod kuće, neka me tamo vode, pa ću im dati. Potjerali su nas prema potoku Čikare, više jednog mlinčića. Kad sam ugledala poklan narod i videla šta će s nama biti, rekla sam im:
„Pa, braćo, zar ćete nas poklati?“ Tada mi je moj Boško pao na ruke i oni su ga počeli otimati od mene govoreći: 👇🏻
„Majku ti tvoju, nećeš ga dugo nositi!“ 💔
Tada sam im opsovala i rekla da ću umreti sa svojom decom. Od jada sam pošla s njima oko desetak metara. Kada smo došli do nekih vrba, jedan od ustaša me zgrabio za vrat, iščupao nož i počeo da me kolje. Kad me je udario nožem treći put, pala sam, ali sam još uvijek bila pri svesti. Dvadeset i devet rana su mi zadali. Bila sam sva zalivena krvlju, ali sam sve još videla, iako sam bila nepomična. Najteže je bilo gledati kada su krvnici klali moju decu. Moju malu Radoslavu udarili su nožem u glavu, a zatim je bacili kraj mene i proboli nožem uza zemlju. 😭 Moga Boška tako su isto izboli nožem i bacili pored mene govoreći: 😭
„Eto ti majke, kad se probudi, neka te podoji.“ 💔
Pošto je mali Boško još bio živ i jaukao, onaj isti ustaša što je mene klao, podigao je malog na kolena i sa nekoliko udaraca nožem osekao mu glavu. 😭 Tada je nastala prepirka među koljačima ko je od njih umorniji. Čula sam gdje jedan kaže: 👇🏻
„Umorih se dok sam ih poklao toliko, a nisam se toliko iskrvavio kao kod ove, majku joj srpsku.“ 💔
Bila sam još dugo pri svesti i sve sam gledala. Dovodili su nove grupe koje su ubijali sekirama, koljem i maljevima. Muškarci su bili povezani, te su im tako povezanim rasecali glave. Kada je pokolj završen, onda su išli po grupama da vide da li je još ko živ, da bi ga dotukli. Na kraju su se krvnici skupili i veselili kao na kakvoj gozbi ili svadbi. 🥺
Posle otprilike dva sata počeo je da piri jak vjetar i da pada kiša. Tada sam se onesvestila. Kada sam ponovo došla svijesti, pošla sam prema selu Orlovcima kod svoje sestre. U kući Jovice Matijaša, od pune kuće čeljadi našla sam samo njega i njegovu majku Stanku. 💔
Tako je završila svoju priču Dara Banović.
Arhiv vojno-istorijskog instituta 44/7-2, 162
Autor: Jadovno.rs
