Ovaj gest ste videli mnogo puta. Vernik prilazi svešteniku i ljubi mu ruku. Međutim, da li znate šta ovaj čin simbolizuje?

U pitanju je čin koji izaziva mnogo pažnje i o kome se dosta priča. Jednima je ljubljenje ruke svešteniku deo onoga što se zove hrišćanska norma i bez toga ne mogu da zamisle odlazak u crkvu. Drugi ovo smatraju delom tradicije, dok treći misle da je ovo prevaziđeno.

Profesor pripravnik Bogoslovije Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima Ivan Neđić objašnjava ovaj čin u izjavi za Istorijski zabavnik:

Odgovor na ovo pitanje možemo potražiti u odgovoru na pitanje zašto hrišćani celivaju Svete ikone. Kao što se ukazivanjem poštovanja ikonama na kojima su izobraženi Gospod, Bogorodica i svetitelji ne poklanjamo i ne slavimo drvo ili boju od kojih su ikone napravljene, tako isto celivajući ruku sveštenika, mi ne celivamo ruku tog određenog čoveka kao jedinke i individue, nego iskazujemo poštovanje njegovom sveštenom pozivu i blagodati koja kroz njega na nas dolazi. Dakle, ljubeći ruku svešteniku mi ustvari blagodarimo Bogu što je dao mogućnost da kroz jedno grešno ljudsko biće mogu da se spuštaju Njegovi blagodatni darovi

Ljubljenje ruke sveštenom licu predstavlja završni deo uzimanja blagoslova. Prilikom davanja blagoslova, svešteno lice prste desne ruke savije tako da ona predstavljaju slova IS HS, odnosno Hristogram, i to tako što kažiprst ostane uspravan (slovo I), srednji prst se savija u polukrug (slovo S). Sa palcem se ukršta domali prst (slovo H), dok mali prst ide u polukružni oblik (slovo S).

Osim blagoslova, koji sveštenik priziva od Boga pre samog celivanja njegove ruke, sveštenici činodejstvuju u Svetim Tajnama (krštenja, braka, ispovesti...) te je iz tog razloga njihovoj uzvišenoj službi ukazana čast kroz taj celiv, a ne njihovoj individualnoj ličnosti.

Postoje 3 stepena sveštenstva - đakonski, sveštenički i arhijerejski. Blagoslov se ne traži jedino od đakona, kao ni od monahinja jer on nemaju Svetu Tajnu sveštenstva. Iako vernici neretko celivaju ruku igumaniji manastira, takav čin smatra se kao poštovanje usmereno igumaniji.

Profesor zaključuje:

Posebna je zanimljivost da sve dok je sveštenik u činu i vrši Svete Tajne pravilno, blagodat Svetog Duha u tim činodejstvima nikad ne izostaje, bez obzira na karakter sveštenikovog moralnog života. Naravno, činjenica je da nemoralan sveštenik, posebno onaj koji ne drži ni do ponašanja ni do higijene, neće ljudima ulivati poverenje, ali Bog deluje i kroz njega jer ne želi da zbog nepodobnog sveštenika, kažnjava i narod koji mu je poveren.

Autor: Istorijski zabavnik