ISIDORA SEKULIĆ: U svemu što je radila bila je PRVA, njen uspeh je utro put ka uspehu mnogim ženama

Opština Savski venac dodeljuje književnu nagradu Isidora Sekulić od 1968.

Poznata srpska pesnikinja Isidora Sekulić rođena je 16. februara 1877. u Mošorinu u Austrougaraskoj u porodici Danila i Ljubice Sekulić. Otac joj je bio varoški kapetan, nažalost, rano je ostala bez majke pa se otac sam brinuo o njoj i njenoj braći Predragu i Dimitriju.

Pohađala je Višu devojačku školu u Novom Sadu, a školovala se u Somboru i Budimpešti gde je završila Matematiku i priprodne nauke na Pedagogijumu. Po završetku školovanja 1892. zaposlila se kao nastavnica u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Pančevu gde je radila do 1909. Nakon odlaska iz Pančeva bila je zaposlena u Šapcu i Beogradu.

Isidorin život obeležile su i tragdeije, ona je 1900. ostala bez brata Dimitrija i oca. Često je posećivala njihove grobove koji se nalaze na Zemunskom groblju.

Kada je doktorirala 1922. postaje prava predsednica Udruženja pisaca Srbije. Kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela zalazila je u samu suštinu narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda.

Bila je poligota i poznavalac različitih kultura iz područja umetničkog izražavanja. Posetila je Englesku, Francusku, Švedsku, Nemačku, Italiju i Norvešku. U Norveškoj je našla mir i uživala u šumama i fjordovima. Kao svedočenje na putovanje u Norveškoj nastalo je njeno delo Pisma iz Norveške.

U Norveškoj je upoznala lekara Emila Stremickog koji je preminuo, nedugo posle njihovog venčanja. Isidora se posle toga nije udavala i nije imala dece.

Penzionisana je 1931, izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik.

Umrla je 5. aprila 1958. u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. Njeno ime nosi osnovna škola na Savskom vencu u Beogradu, kao i gimnazija u Novom Sadu.

Opština Savski venac dodeljuje književnu nagradu Isidora Sekulić od 1968, a Isidora je svoju ličnu biblioteku ostavila Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Tamo se pored legata književnice, nalazi se i njena Spomen-soba.

Njena najpoznatija dela su: Saputnici, Hronika palanačkog groblja, Pisma iz Norveške, Đakon Bogorodičine crkve, Zapisi, Zapisi o mom narodu, Govor i jezik, Kulturna smotra naroda, Njegošu - knjiga duboke odanosti, Stopama Hristovim.

O Njegošu Isidora je napisala:

Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebala da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genialni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro, Njegoš. Ali je sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio. Vatrom spajao materijalno i duhovno, objektivno i subjektivno. Na Lovćenu ima da bukne i da bukti zublja: vatra je simbol bogova i velikih ljudi.