- Rođena sam u jednom od najljepših sela koje je smešteno na obali reke Save, a to je selo Međeđa, opština Bosanska Dubica. Rođena sam 30. jula 1932. godine, kći Rade i majke Savke, rođene Ružičić. Majka domaćica, otac trgovac - zemljoposjednik. Imala sam divno detinjstvo, pošla i u školu. Ali taj moj san prekinuše zlotvori - započela je intervju Dobrila Kukolj 20. maja 2012. godine, koja je preživela Jasenovac.
Prvi napad Hrvata na naše selo desio se u leto 1941. godine i to je bilo i prvo bjekstvo iz kuće.
- Dođoše jedan dan u moje selo, počeše paliti kuće, ubijati ljude. Istog dana uhvatili su Milaković Marka, rođenog 1901. godine. On je bio prvi komšija i dalji rođak moje porodice (kumovi). Njega su zaklali i kožu derali. Ovom prilikom također su uhvatili Šolaja Sretu (komšija, 20), klali ga, a nisu zaklali do smrti. Njegova majka Ana molila je da završe da ga ne muče. To naravno niko nije mogao da učini, ali je te noći izdahnuo.
Narod je počeo da se povlači prema Kozari, iako niko ništa nije znao. Kako kaže Dobrila, tada je bilo lakše jer su bili okupljeni kao porodica. Tek mali jedan deo je uspeo da se probije jer je obruč bio sastavljen, morali su da se vrate u selo. Međutim, u selu su već bile formirane ustaške čete.
Foto: Printscreen/collections.ushmm.org
- Isterali su nas iz kuće, kad smo išli za Dubicu jedan musliman Pezić iz poznate porodice je rekao mojoj majci da će nas on spasiti i da ne idemo tamo, ali ona mu je rekla: "Hvala, ali ja idem gde i moj narod ide". Razdvojili su muškarce i žene na jednoj livadi. Oca, brata i stričeve su potrpali u kamione i odvezli. Mnogo kasnije sam saznala da su ih odvezli na Sajmište u Beograd. Nas su preko Save prevezli u Jasenovac.
- U čamcu gde sam ja bila bila je i moja strina sa decom, moja mlađa sestra i majka, i još neki ljudi. Strina je rekla mojoj majci: "Savka ajde da bacimo u Savu decu, onda ćemo i mi, vidiš da nas vode pravo u peć". A moja majka njoj kaže: "Nećemo, možda neko i ostane živ". Zahvaljujući rečima moje majke, evo ja živim.
U Jasenovcu su ih klasirali, ako je dečak veći od 10 godina njih su posebno izdvajali. Žene koje su bile sposobne za rad, njih su u radnu snagu.
- Jedna žena sa detetom (1) nije htela da da dete, oni su nabili dete na sablju. Žena je počela da se bije sa njima, a on je to dete preko ramena zbacio sa sablje psima iza njega. To se ne može izbrisati iz mog sećanja.
- Jednog dana su nam dali svima po parče crnog hleba. Imala sam brata od strica, Gojko se zvao, on je umesto 1 parčeta uzeo još 1, levu ruku su mu odsekli. On je ostao živ, spasila ga je neka žena, posle kad se rat završio saznala sam da je ostao u Slavonskom Brodu. Umro je pre 10 godina. A ja sam tu još ostala.
- Kupili su devojčice, pa su ih odvodili na ciglanu. Na toj ciglani je bilo gore od pakla. Ja sam čula da kupe decu. Kako sam se uplašila, uzela sam sestru za ruku i počela da trčim, kud ja to ne znam, ali u tom mom strahu i trčanju sam nagazila na dete koje je žena tek rodila. Taj plač majke, taj vrisak, ja se nisam obazirala, niti sam znala gde ću. Samo znam da me je neko rukom zgrabio i podvukao pod svoju suknju. Ostala sam živa. Ona je pronašla moju majku i ostali smo tu skoro 3 meseca.
Foto: Printscreen YouTube/JasenovacMemorial
Tada su ih smestili, vagone i na stanici su bili, čekali, iako niko nije znao šta. Jedan dan ujutru su im otvorili vrata, pošto ih je bilo jako puno u vagonima da su jedva mogli disati.
- Jedan Švabo ili ustaša je rekao daćemo vam vodu, u lavorima su nosili, a to je bila sapunica kojom su se oni prali, pa su nama dali. Ja sam to pila, morala sam nije bilo druge, a oni su se smejali.
Odatle su otišli za Sisak, ponovo izvršili raspodelu. Dobrila je završila u jednoj porodici u selu Toranj, a njena majka i sestra u drugoj. U početku nije htela da se odvoji od majke, pa se žena koja je htela da uzme Dobrilu sažalila i rekla da će spavati sa majkom, ali preko dana da bude kod nje. I tako je i bilo do 1943. godine. Tad su izdate propusnice da se mogu svi vratiti u Bosnu.
- Moja majka je uspostavila vezu, odvezli su nas na stanicu, seli smo nazad u vagon i pravo kroz Jasenovac. Možete zamisliti, nismo ni pomišljali da nas mogu opet u Jasenovac. Posle sam čula da mnogi koji su prošli da su ponovo tu bili i nikad više nisu izašli. Mi smo otišli za Kostajnicu, tu su nad dočekali crnokošuljaši.
Nakon što su ih propustili prema Kozarskoj Dubici, počeli su da ih gađaju mitraljezima. Dobrila i majka su puzeći nastavile da idu kako bi došle do šume. U šumi su pronašli jednu kućicu, gde su svi noćili. Njena majka je posle preko porodice Pezić iz Dubice dobila ličnu kartu i konačno su krenuli kući.
U selu je bila vlast NDH i vojna satnija je sve kontrolisala. Tu su ostali do Božića, a onda su ustaše po kućama opet počeli kupiti Srbe, hvatati i ubijati. Tada su ponovo pobegli u planinu Kozaru, selo Vojskovo, i ostal sve do oslobođenja zemlje 1945. godine.
- Kad su proglasili oslobođenje, te vriske, te radosti, mi smo kolo igrali, nismo znali šta bi od radosti. Onda smo se polako vratili nazad na pusta ognjišta. Moja majka je ostala tu, nije htela od ognjišta da ide. Ja sam otišla u dom, završila školu, zaposlila se, imala sam divan brak. suprug mi je umro u ovom ratu 1994.
IZVOR: YT / JasenovacMemorial
- Kad sam sazrela, pitala sam komšiju, koji je bio sa mojim ocem i bratom na Sajmištu. Ispričao mi je da je moj brat strašnu smrt doživeo, da su mu kožu drali i jeli, nije imao ni 15 godina.
Preko kustosa Tanje iz Memorijalnog centra, saznala je da su otac, deda i 3 strica su vraćeni u Jasenovac, u Gradini su poklani i tu su im kosti ostale.
- A ja sam pre uvek mislila da su oni samo na Sajmištu i sa mojim bratom Rajkom, koji živi u Beogradu, sam išla i palili smo im sveće misleći da su on i tu negde, ali nisu tamo ostali. 😢😢😢
JASENOVAC: Prve slike logora posle oslobođenja!
Autor: redportal.rs
