Mila Grujić je jedna od retkih devojaka dobrovoljaca, čak vojnik-specijalac i to uvek u prvim borbenim redovima. Ljudi gledaju s nevericom u tu devojku koja je prigrlila pušku da se bori za svoj narod.
Mila je imala šest gelera u nozi. Tri je sama izvadila, lekar dva, a jedan još uvek nosi u svom telu. Bila je vojnik u specijlanoj jedinci Vojske Republike Srpske Vukovi sa Drine.
Prenosimo vam u celnosti intervju koji je dala za Drinski – List Zvorničke pešadijske brigade, koji je dala u januaru 1994. godine.
Sigurno voliš vojsku i posao koji u njoj radiš, pa me zanima kako si to počela?
– Završila sam školu rezervnih oficira u Bileći i tamo dobila čin potporučnika. Imala sam želju da se aktiviram. Pre rata, još dok smo verovali u bratstvo i jedinstvo, na Кušlatu, u Drinjači, obučavala sam mladiće i devojke prvim borbenim veštinama pred njihov odlazak u vojsku. Inače, završila sam i višu kriminalističku školu i radila sedam godina u Mariboru, u državnoj bezbednosti. Tamo sam se susretala s raznim kriminalcima koji su švercovali oružje i drogu. Naši sadašnji neprijatelji su "mačiji kašalj" u poređenju s njima. Кad je počeo rat u bivšoj Bosni napustila sam Maribor, svoj stan i posao i došla među svoj narod da se s njim borim. I nije mi žao što sam tako učinila. S "Vukovima" sam od prvih dana rata, kaže Mila.
O čemu razmišljaš pre nego što kreneš u akciju?
- Pre akcije o mnogo čemu, ali kad krenem onda mozak "isključim", ni o čemu drugom ne razmišljam nego samo o izvršenju zadatka. U akciji, kao komandir, vodim računa o tome da zajedno sa svojim borcima neprimećeno priđemo što bliže neprijatelju i da ga što brže savladamo. Iskustvo me tera da uvek idem prva. Moj princip u ratu je da pucam na neprijatelja kad to on isto čini na mene. Imala sam više slučajeva da lično uhvatim žive neprijateljske vojnike. Ni jednog nisam maltretirala, nego ih kao zarobljenike predam komandi, veli Mila.
Jednom svom ranjenom borcu si spasila život!
- Desilo se to na Parlogu. Bio je pogođen snajperskim metkom. Drugi su mislili da se tu radilo o običnoj ogrebotini, jer nije bilo krvi. Ja sam znala da je u pitanju unutrašnje krvarenje, jer sam i ranije imala takvih slučajeva. Smestila sam ranjenika u auto, položila ga na stomak da ne bi došlo do izliva veće količine krvi i onda sam krenula kroz šumu, preko njiva i kanala do sporednog puta. Sve je to bio brdovit teren. Vozila sam pažljivo zbog ranjenika. Dok smo prolazili uzanim prolazom između drveća, lako se moglo desiti da se zaglavimo. Nisam se plašila za sebe, već za ranjenika. Važno mi je bilo samo da ga na vreme dovezem do bolnice. Pet minuta da sam zakasnila, tako mi je rekao lekar, ranjenik ne bi više bio živ.
Кomandant Podrinjskog odreda specijalnih snaga, kapetan Legenda, kaže da je Mila prva žena dobrovoljac s kojom se sreo otkako vodi ovakve jedinice. Кroz izvođenje obuke uverio se da Mila dobro poznaje sve ratne veštine, dobro barata svim oružjima i minsko-eksplozivnim sredstvima. Milin komandir Mirokija kaže da ona u svakoj akciji dobrovoljno ide kao čelni izviđač.
Mila je i karatista, ima crni pojas. Te borilačke veštine mnogo joj pomažu u akcijama. A kako kažu njeni saborci – pravi je univerzalac.
SRPSKI TERMOPIL: 22. godišnjica početka bitke za Košare
Autor: redportal.rs
