Daleko od varoške galame, udaljen od radoznala sveta i raznih laskavaca, vojvoda Stepa provodio je svoje penzionerske dane mirno i povučeno u svojoj kući u Čačku, u ulici koja nosi njegovo ime, zanimajući se unucima i negom cveća.

Starom vojniku, i pored sve starosti, mali je bio posao što ga je imao u bašti. Često bi se video sa testerom u ruci kako se bori sa debelim bukovim cepanicama sa Jelice. U dnu dvorišta, u staroj vojničkoj bluzi, sa šajkačom na glavi i u vojničkim cokulama, strugao bi drva.

Jednom prilikom naišao je neki seljak koji ga nije poznavao lično i zatekao ga na struganju drva.

- Pomoz' bog stari - oslovi ga seljak.

- Bog ti zdravlje dao.

- Je l' ovo kuća našeg vojvode Stepe?

- Jeste.

- A ti, stružeš mu drva?

- Stružem.

- A pošto si pogodio?

- Nisam pogađao. Znaš, ja radim kod vojvode stalno, pa me plaća mesečno.

- Ako, ako, dobro je i to, imaš i koga da služiš - odgovori seljak i produži put.

Autor: Uroš Ječmenica