U kafani uvek poručuje pesmu Još ne sviće rujna zora
Slobodan Vladušić je srpski pisac i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost i jezik. Piše književnu kritiku, eseje i teorijsku prozu. Između ostalih, autor je knjiga: Omama, Veliki juriš i Mi, izbrisani. Objavljivao je u NIN-u, Večernjim novostima i Politici. Trenutno objavljuje za nedeljnik Pečat.
U Razgovoru za Redportal.rs Slobodan nam otkriva šta je to novo što nudi njegov roman Omama, najupečatljiviju anegdotu sa studentima, koji klasični pisci bi koristili društvene mreže, ko je pandan Crnjanskom u Partizanu, kao i koji smajli najčešće koristi. 😎
IZVOR: IG / @slobodan.vladusic
Skoro je objavljen tvoj novi roman Omama (Laguna, 2021). Šta je to novo što nam Omama nudi? 🧐
Nudi nam prvo, zanimljivu priču, koja obuzima čitaoce, ako je verovati onima koji su to iskustvo podelili sa mnom. Potom, tu je i jedan pomalo iščašen svet, jer je takva svest junaka koji pripoveda priču, i zato sve deluje kao omama: nešto što možda jeste, a možda i nije istinito. Najzad, u romanu se pojavljuje i jedan nov i neočekivani Crnjanski. Verujem da će se čitaocima svideti.
Foto: Laguna/Laguna
Izjavio si da je Crnjanski postao tvoj prijatelj u prošlosti. Da je moguće vratiti se kroz vreme i postaviti mu jedno pitanje – šta bi ga pitao i zašto? 😅
Pošto znamo da je Crnjanski bio i fudbaler – igrao je centarfora – pitao bih ga koja mu je utakmica bila najdraža i zašto. O tome nikada nije pisao, i to niko ne zna, ali mislim da bi bilo zanimljivo znati, ne samo zbog same utakmice već i zbog toga što bi taj odgovor dosta toga otkrio o samom Crnjanskom. ⚽
Opiši u 5 reči svet o kom pišeš.
Bogat, lep, mračan, pokvaren i dinamičan. Ako govorimo o Berlinu 1928. u kome se odvija radnja romana Omama.
Kako ocenjuješ današnju srpsku književnu scenu i koga od pisaca bi izdvojio kao glavne predstavnike? 📚📘
Današnja srpska književna scena je zanimljiva i nimalo provincijalna. Naprotiv. Mislim da ima dosta romana koji su vrlo komunikativni, a pritom nisu nimalo površni. Volim da čitam svoje prijatelje iz grupe P-70, Vladimira Kecmanovića, Dejana Stojiljkovića, Marka Krstića i Nikolu Malovića. Mislim da je druženje sa njima puno uticalo na moju prozu u najboljem smislu. Dodao bih tu još i Vladimira Tabaševića i Srđana Valjarevića, prvog zbog osobenog odnosa prema jeziku, a drugog zbog karakterističnog stila, kao i Slavišu Pavlovića, čije su mi teme romana bliske.
Najupečatljivija anegdota sa studentima kojima predaješ? 😊
Ima ih više, a neke su me zaista dirnule i pamtiću ih, čini mi se, do kraja života. 😊 Jednom se dogodilo da me na katedri zatekne lepo upakovan poklon. Shvatio sam da su studenti saznali da mi je tog dana rođendan. Kada sam otvorio poklon, video sam šolju na kojoj na jednoj strani piše: Uzalud je budim, Miljković, a na drugoj: Diži se, bre, Vladušić – nešto slično sam kazao tim studentima, na predavanju, nedelju dana ranije. Zapamtili su, pa su to i odštampali na šolji. A između ta 2 citata nalazila se sličica košarkaške lopte, koja je aludirala na moju knjigu Košarka to je Partizan. Plus, 100 grama kafe. Eto, tu šolju imam i dalje u svom kabinetu i često pomislim kako je lep posao koji radim i kako su dobri ti ljudi kojima sam predavao.
Ono što je Crnjanski u srpskoj književnosti – u Partizanu bi bio ko? 😁
Pošto sam ljubitelj košarke, onda ću reći da bi Crnjanski bio Predrag Saša Danilović, bek-šuter KK Partizana i naše reprezentacije 90-ih godina prošlog veka. Taj čovek se ponašao na terenu kao Crnjanski u književnosti. 🏀 Zato su na kraju obojica ostavila iza sebe neke nezaboravne, nadzemaljske stvari: recimo, Lament nad Beogradom i zakucavanje preko Sabonisa, na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine.
Na koje mesto u Subotici bi nas odveo i zašto? 😅
Ima u Subotici jedna kafana koja se zove Majo, a nalazi se pored Rajhlove palate, u kojoj je smeštena galerija Likovni susret. Tu kafana od 50-ih godina vodi porodica Kovačević. Sada je njen vlasnik moj prijatelj Rade Kovačević. On ima običaj da kaže da se njegova kafana razlikuje od kafića po tome što kafići stvaraju atmosferu za goste, dok u njegovoj kafani atmosferu stvaraju sami gosti. I u pravu je. 🙂
To je stvarno jedinstveno mesto u Subotici. Kada sednete tamo, nikada ne znate ko će vam se pridružiti ili koga ćete upoznati. Sve je moguće. Zato tu kafanu posećuju ljudi različitih generacija, od mladića i devojaka koji su se spremili za subotnji izlazak, do notornih alkoholičara koji ne razlikuju dane u nedelji. A onda i svi mi ostali, između njih. Ja u Maju inače vodim sve svoje drugare koji dođu u Suboticu i svi su oduševljeni. Tako je jedna novinarka sa Radio Beograda nakon poseti Maji, napravila i emisiju o tom mestu.
Da li si na neku foru iz književnosti smuvao svoju ženu? 😅😁
Čovek mora da koristi sve veštine koje mu stoje na raspolaganju. 😅 Svoju sadašnju suprugu sam upoznao na jednoj zabavi u Subotici, polovinom 90-ih godina prošlog veka. Sedeli za stolom, gledali kako ljudi igraju, dok smo bili zabavljeni alkoholom. Onda sam se okrenuo ka njoj i pitao je da li je možda nekada čitala Poa. Rekla je da jeste. Počeo sam da joj pričam o Poovom Ukradenom pismu, prvoj krimi priči u svetskoj književnosti. Kazao sam joj da u svakoj krimi priči poenta dolazi na kraju, a ja bih voleo da kraj ne bude večeras, već sutra, negde u gradu. Ona se nasmejela i pristala je. Tako nas je Po upoznao. I sada u zajedničkoj biblioteci imamo njeno i moje izdanje Poovih priča, jedno pored drugog.
Pesma koju uvek poručuješ u kafani? 🎶
Još ne sviće rujna zora, stara srpska pesma iz Crne Gore. Ako to ne znaju, onda može i Pukni, zoro. Uglavnom, da ima neke veze sa zorom. Šalim se. 😅
U stvari, neke stvari koje baš volim da čujem ne slušam često, već samo u nekim posebnim raspoloženjima. Neopisivim raspoloženjima.
Hiperboreja ili Sumatra?
I jedno i drugo, ali ako moram da biram, onda ipak Hiperborejci. Ta knjiga je toliko upletena u moj privatni život da bi mogao da napišem roman o tome. Možda ću jednom to i učiniti. 🙂
Da moraš da biraš: usamljenost ili samoća? 🤔
Samoća, pošto je to ipak ono što biramo, a nije nam dosuđeno, poput usamljenosti. Povremeno imam potrebu da se uveče šetam ulicama oko zgrade u kojoj živim. To su mračne i puste ulice, i to mi odgovara. Ne nosim telefon, ne nosim ništa sa sobom, šetam se sam samcijat i dobro mi je. Kada se vratim kući, vrlo sam spokojan i smiren. I pun nekih novih ideja.
Smajli koji najviše koristiš?
Klasičan, ali u različitim okolnostima i prilikama. 🙂 Možda to sada malo deluje anahrono, ali imam poverenja u reči. Do sada me nisu izdale.
Imaš 4 mreže: Fejsbuk, Instagram, Tviter i TikTok. Navedi za svaku po jednog klasičnog pisca koji bi je najviše koristio da su tada one postojale.
Zadržaću se na srpskim piscima ovoga puta: recimo, Andrić bi koristio Fejsbuk, jer mi Fejsbuk deluje klasično, jasno, više tekstualno nego slikovito. Crnjanski bi bio na Instagramu, jer je Instagram moderniji i eteričniji. Vasko Popa definitivno Tviter, pošto su Popini stihovi koncizni kao Tviter postovi. TikTok bi koristio Svetislav Basara. Njega samo tamo mogu da zamislim.
Vajber grupa kao mesto komunikacije sa studentima – šta nam više možeš reći o tome? 📲
Tokom korone sam tako predavao. Imali smo grupu i onda sam im kucao predavanja, pošto više volim da kucam nego da gledam sebe u kameri, i tako smo razgovarali, pošto su moja predavanja uvek interaktivna. Bilo je zanimljivo, ali se nadam da ću od jeseni ipak uživo videti ljude kojima predajem. Međutim, moguće je da ću nastaviti da pravim grupe studenata na Vajberu kako bih mogao da im nešto pošaljem ili da ih obavestim. Ja taj Vajber zapravo volim, dopada mi se kako vizuelno izgleda.
Poruka za naše čitaoce, gledaoce i slušaoce?
Kupite Hazarski rečnik, a onda sedite u poslastičarnicu u centru grada, prve srede u mesecu, tačno u podne. Možda će vam se dogoditi nešto lepo. Ako sumnjate, pročitajte poslednje poglavlje Hazarskog rečnika i sve će vam biti jasno.
Autor: redportal.rs / Jovana Radić
