Može se reći da je ime dr Teodora Božina danas pomalo zaboravljeno, što i ne čudi budući da nas od godina kad je živeo i radio u Srbiji desilo možda i previše toga. I pored svega, njega se danas i te kako sećaju žitelji Užica, Valjeva i Šapca, što i ne čudi jer je u ovim gradovima požrtvovano, praktično bez prestanka radio kao lekar, i to ne običan, već je bilo poznato da je uvek bio na raspolaganju svima - od najuglednijih ljudi do najprostijeg sveta. To pogotovo važi za Šapčane koji su mu se nedavno odužili i otkrivanjem spomen ploče.
Rođen u srpskoj porodici u mađarskom mestu Modoš (danas Jaša Tomić), ostao je veran svom životnom putu, kako je sam govorio od krojača do hirurga, od malih nogu pokušavajući da na najbolji način prevaziđe sve izazove koji su se postavljali ispred njega. Ostalo je zabeleženo da je kao tek svršeni krojač peške prešao put od Budimpešte do Bratislave i Beča, kao i da je danonoćno radio na spasavanju ranjenika tokom oslobođenja Šapca 1944.
Ono što je, međutim, za nas zanimljivo, jeste da je dr Božin najverovatnije bio i jedini Srbin koji je učestvovao u dvoboju šlagerima u menzuri, koja je podrazumevala da duelisti moraju da stoje u mestu (u menzuri), na daljini od otprilike jednog do jednog i po metra. U ovoj vrsti duela se koristi posebna vrsta sablje (šlager) koja je prilagođena ovakvoj vrsti borbe, dok duelisti tokom moraju da ostanu na svom mestu u stavu mirno tokom dvoboja.
U ovoj vrsti dvoboja pravila nalažu da protivnici treba maramama da prekrivaju vrat, dok se ruka kojom se ne bore biva vezana na leđa. Kad borba počne, učesnici pokušavaju jedan drugog da rane udarcima šlagera po licu, i to noseći samo zaštitne maske za oči (koje ponekad prekrivaju i nos). Razume se, ukoliko neko izađe iz stava, odnosno menzure, to bi uglavnom automatski značilo da gubi dvoboj, što važi i za slučaj ukoliko neko od duelista dobije ranu s kojom ne može da nastavi borbu.
Foto: Wikipedia.org/Unknown
Ovakva vrsta dvoboja je još uvek bila popularna među nemačkim studentima početkom XX veka, a budući da je baš u to vreme Božin studirao medicinu u Nemačkoj, bio je prinuđen da brzo usvoji i ovaj njihov način obračunavanja, naravno, ukoliko se spor nije mogao rešiti drugačije.
Ipak, njemu se to nije desilo potpuno slučajno, jer mu se mačevanje u prvom periodu studiranja svidelo malo i previše, tako da je jedno vreme čak zapostavio i samo učenje. Kako sam kaže, pri prvom kontaktu prosto se zaljubio u tu veštinu. Kao što ćemo videti, to se u njegovom slučaju pokazalo kao jako korisno, jer nije prošlo previše vremena pre no što je morao da se lati mača. Kao što je to najčešće i inače bio slučaj kad su dvoboji u pitanju, i u Božinovom primeru oba puta to je bilo zbog devojaka.
Prvi problem je izbio 1920. u Minhenu, kada ga je jedan ljubomorni momak izazvao na zadovoljenje časti. Naime, jednoj devojci se svidelo Božinovo društvo, pa je posle igranke zatražila da malo prošetaju. Dok su se šetali, iznenada im je prišao jedan razjareni mladić, procedivši Božinu kroz zube da ne sme da se šeta s njom. Posle Božinovog zbunjenog pogleda koji je uputio ka devojci, ona ga je stegla za ruku i zatražila zaštitu. Božin je odmah odgurnuo mladića, koji mu je pružio svoju vizitkartu (u to vreme studentska udruženja su listom imala pravila koja su zahtevala da svaki od njihovih članova mora da ih ima).
- Ako ste kavaljer, obračunaćemo se - besno mu je poručio ovaj mladić.
Božin mu je istog trenutka pružio svoju vizitkartu, što je značilo da prihvata izazov. Od devojke je samo saznao da se radi o momku koji joj inače dosta dosađuje, a kog ne može da istrpi. Sutradan u 11 sati prijatelji ovog mladića su došli u njegovu sobu, kako je nalagalo nepisano pravilo za studente sa oružjem, i tada su zatražili dvoboj pištoljima. Božin, koji inače pištolj nikada nije ni držao, ovaj predlog je odmah odbio. Zato je određen dvoboj mačevima, odnosno šlagerima. Duel je zakazan za sledeću subotu, s tim što Božinu iščekivanje ovog susreta nije bilo baš lako.
U petak uveče Božinovo društvo je organizovalo veselje na kom se mnogo jelo i pilo, toliko da su ostali budni do jutra, što svakako nije bilo pametno za čoveka koji ima nameru da izađe na dvoboj istog dana. Istina, on je hteo da ode isto veče, ali kako je sam govorio kasnije, drugari su ga zadržali, na šta se on sam nije previse bunio.
Na dan duela obojica duelsita su došla na vreme, dok je sudija već bio ranije određen. Pošto su namestili marame, sudija je dao znak da borba može da počne. Krenuli su u razmenu udaraca, ali su se i jedan i drugi pokazali kao dobri mačevaoci, budući da nijedan nije pogodio drugog u prvoj razmeni. Sekudanti su prebrisali sablje alkoholom i sudija je opet dao znak da se krene u borbu. I ovog puta se isto desilo, ali odjednom, nakon sudijskog znaka da se stane (čime se naznačiavao kraj druge runde), Božin je osetio da mu krv curi niz lice i na košulju. Ako je verovati rečima iz njegove autobiografije, izazivač ga je udario posle sudijske naredbe halt, što je značilo diskvalifikaciju.
Božinu su prijatelji studenti ušili obraz (nakon što je popio nešto konjaka), ali nije smeo da se pojavljuje na ulici neko vreme, budući da je sav bio u zavojima. Po svoj prilici, mladi Teodor tih dana definitivno nije plenio izgledom, budući da se i njegova gazdarica silno uplašila kad ga je videla.
Bilo kako bilo, ova avantura se na kraju ipak dobro završila po njega, jer mu je devojka čiju je čast branio izvezla vezenu traku na kojoj je pisalo Nec temere, nec timide (Sačuvaj čast bez straha), što je bilo geslo njegovog studentskog društva. Mladi Božin je s ponosom nosio ovu traku preko grudi do završetka boravka u Minhenu.
Drugi Božinov dvoboj se desio tri godine kasnije, ali u Danskoj. Ova borba je međutim, bila manje napeta po njega, iako se i ovog puta desila zbog devojke.
Naime, na jednom vašaru u Grajsfaldu, Božin se sastao sa prijateljem po imenu Štimer, inače ogromnim momkom koji je bio visok dva metra (što je u ono vreme bilo mnogo ređa slika nego danas). Obojica su iz šale seli na dečiju vrtešku sa konjićima, što je dvema devojkama koje su stajale sa strane bilo jako simpatično, do te mere da su ih sve vreme obasipale konfetama. Kad je vožnja prestala, obojica su ih uzeli pod ruku, kako bi prošetali i bolje se upoznali. Videvši da su devojke zaintresovane, njih dvojica su rešili da ih odvedu u jedan šator kako bi im nešto pokazali (izgleda da se od tad stvari nisu mnogo menjale kad su studenti u pitanju). Na putu do šatora, međutim, odjednom se ispred njih stvorio jedan besan momak. Istina, ovaj je sa studija bio poznat Božinu.
Na njegovo iznenađenje, momak mu je odgovorio na isti način:
Isti slučaj, pomislio je Božin, setivši se borbe od pre tri godine.
Pripreme za ovaj dvoboj su protekle skoro identično, s tom razlikom što je ovog puta njegov prijatelj Štimer zahtevao da Božin izađe na crtu, i to po svaku cenu.
Međutim, kad se uverio da će sigurno izaći na dvoboj, Štimer je onda razglasio priču kako je Božin iz plemena gde još vlada krvna osveta, tako da će momak možda i nastradati jer je Božin izuzetno opasnan tip.
Dvoboj je bio određen za subotu posle podne u jednom lokalu van grada. I ovog puta obojica duelista su došli na vreme, međutim, sreća je sad bila više naklonjena Božinu.
Stav duelista je bio takav da su Božinova leđa bila okrenuta vratima, dok su leđa izazivača bila okrenuta otvorenom moru. Posle prvih nekoliko razmena, protivnik je počeo sklanjanjem da izbegava udarce, što se smatralo za kukavičluk u ovoj vrsti dvoboja, ali budući da su mu noge ostale u stavu duel nije mogao da se prekine. Ipak, u jednom trenutku, posle Božinovog napada on je izašao iz stava i odmaknuo se, što je izazvalo bes okupljenih studenata. Neki su čak počeli da dobacuju Božinu da ga gurne u more. Posle toga Božin je, posle par zamaha, izveo kosi napad odozgo, koji je izazivača raskrvario tako da nije mogao više da nastavi borbu.
Može se reći da je naš zemljak dobro prošao u ovim dvobojima, budući da se dešavalo da su neki od studenata dobijali trajne ožiljke, pa čak i ostajali bez noseva koje je posle trebalo krpiti, o čemu je i sam pisao kasnije.
Ovakvi tipovi duela su nakon Drugog svetskog rata izgubili na popularnosti, međutim, verovali ili ne, oko 400 studentskih udruženja u Nemačkoj i dalje praktikuje učenje ove veštine. Naravno, danas postoje razlike u odnosu na period s početka prošlog veka, pre svega jer je zaštitna oprema mnogo drugačija, tako da se dugo nije ni čulo da je iko zadobio i najmanji ožiljak, ako je do ovakvih duela i došlo.
Ukoliko vas više zanima kako su ti dvoboji izgledali, možete to pogledati u priloženom snimku:
IZVOR: YT / John Jackson
Autor: Marko Radovanović
