Dragana: Strip verovatno nikada neće moći da bude konačno potcenjen
Dragana Kuprešanin je srpska umetnica koja se bavi crtežom i slikom, grafičkim dizajnom, stripom i ilustracijom. Izlagala je na više desetina samostalnih izložbi i učestvovala na više stotina grupnih nacionalnih i međunarodnih izložbi, festivala i likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu. Draganin doktorski umetnički projekat Nevidljivi talas je 1. put za čitanje otvorio strip slepima i slabovidima.
U intervjuu za Redportal.rs Dragana nam je otkrila koju izložbu najviše pamti, zašto se bavi eksperimentalnim stripom, koliko ljude mogu da dodirnu dizajni na običnim proizvodima, top 5 filmova svih vremena po svom izboru, kao i koji smajli je najviše nervira 😅.
Foto: Redportal.rs/Mladen Radić
Koju izložbu najviše pamtiš i zašto? 😅
Trilogiju 'Carevi mladić' prikazanu u Puli pre 4 leta (2017). U Galeriji HUIU bili su postavljeni strip i prostorne digitalne grafike, a tokom večeri i trajanja izložbe u strip-čitaonici Mrkli mrak održane su projekcije istoimenog kratkog animiranog filma. Gostima smo na otvaranju služili hladno mleko i bedževe, a zatim išli u Medulin na rockabilly koncerte festivala 'Tear It Up!'. Izložba bi možda bila svakidašnja da je nisam prethodno videla u svom davnom snu, sa mnoštvom (meni tada nepoznatih) zanimljivih simbola, atmosfera i prostora, kao i ljudi koje sam zaista srela na izložbi – poput posetiloca HUIU galerije koji mi je doneo ježa! 🦔😊
Foto: Redportal.rs/Privatna arhiva
Na izložbi Majolike koristila si etno-motive za dizajn pločica. Koliko je narodna umetnost primenljiva u današnje vreme? Smatraš li da je dovoljno iskorišćena kao inspiracija umetnicima inače? 🤔
Verujem da su mnogi artefakti, nekada davno zajedno sakupljeni, već u nama i pre nego što ih uočimo u svom okruženju. Zajedničke arhetipove i budimo da nam pomognu da kroz svoj rad interpretiramo današnje vrednosti, da razumemo umetnost vizuelnog i svoje okruženje. Posebno me interesuju zakonitosti likovnog i primenjenog – u oblastima poput slikarstva i dizajna, jer u mešanju tradicionalnih i savremenih pristupa pronalazim suštinu vrednosti prošlog i nekih budućih nasleđa. Vrednosti ranih vizuelnih umetnosti su autorima interesantnije ukoliko su nam dalje, stoga verujem da će svaki folklor sigurno pronaći svoje mesto u nekom budućem vremenu u kome bude mogao da bude reaktuelizovan, u kome bude bio potreban kao vrednost.
Foto: Redportal.rs/M. R.
Zašto se baviš baš eksperimentalnim stripom?
Strip je oblast čija se kompleksnost ogleda u naizgled vrlo pojednostavljenoj strukturi – kvadratima u nizu koji grade naraciju. Međutim, u svaki kvadrat stripa može da bude utkano mnogo različitih značenjskih ravni, bilo da se radi o vizualima ili tekstu. Eksperiment kao istraživački princip je interesantan u svakoj umetničkoj oblasti jer teži da iz datih odnosa suštinu izvede u novu formu. Strip je u tom smislu za mene posebno izazovan, jer kao dramsko delo može da bude realizovan vrlo slojevito i inovativno, čak i na pozornici, u galeriji ili u javnom prostoru, a da i ne posumnjamo da je to u stvari – strip 😁.
Strip čitaocima može da ponudi mnogo, mnogo više od poznate teme ili kvalitetne štampe – moj doktorski umetnički projekat, petostruko nagrađeni 'Nevidljivi talas' je 1. put za čitanje otvorio strip slepima i slabovidima – koji nikada ranije nisu imali priliku da se susretnu sa ovim medijem. Upravo zahvaljujući eksperimentu, dostupnim tehnološkim sredstvima i prevođenju strip-elemenata u taktilnost, ovaj inkluzivni strip je na ovdašnju scenu lansirao ideju da, uprkos decenijskim stremljenjima, strip verovatno nikada neće moći da bude konačno potcenjen, naprotiv – jer ga kontrakcije eksperimenta oblikuju u delo od posebne vrednosti koje ostavlja značajan trag u kulturi, umetnosti i društvu.
Foto: Redportal.rs/Milan Kralj
Tvoje delo Bajka o kruški i zecu izdvaja se po nekonvencionalnoj formi stripa jer se slike razvijaju samostalno, ali grade i strip-naraciju. Kako si došla na ovu ideju?
Od polovine dvehiljaditih sam krenula da se, paraleleno sa studijama grafičkog dizajna, bavim alternativnim stripom. Već na samom početku mi je bilo jasno da želim da crtam i kreiram stripove drugačije od onoga što sam poznavala i da će rezultati takvih pristupa biti neobični. Vrlo brzo sam krenula da svoje kratke stripove izvodim u tehnici kolaža, kao minijature ili digitalne grafike i vizuali su često polagali na čistu likovnost. Nakon studija dizajna, upisala sam specijalističke studije crteža na FLU i odlučila da se stripom bavim kroz crtež u prostoru, na način da kvadrate iz štampe izvedem u enterijer.
Od 2010. do 2013. sam u nekoliko beogradskih galerija izlagala odvojene „epizode“ prostornog stripa 'Bajka o kruški i zecu' – crteže koji su na belim zidovima-tablama ili zidovima-kaiševima bili postavljeni tako da se vezuju u priču 😎. Narativ sa dijalozima junaka je crtan na kineskom pismu, čije sam osnove pisanja i čitanja savladala samo za potrebe ove serije. Zatim sam čitav opus od 62 crteža-kvadrata postavila u okviru 'Aprilskih susreta' 2015. godine u Srećnoj galeriji u SKC-u, kao 'Reprint' koncept. To je značilo da su sve 4 epizode ovog prostornog stripa sada bile objedinjene u jedinstveno galerijsko izdanje koje se čita kao celina.
'Reprint' je tokom 2017. godine predstavljen i u galerijama kulturnih centara u Gornjem Milanovcu, Šapcu i Pančevu i sada čeka na prijem u muzejsku instituciju koja će rad dalje moći da reprintuje u svom i u drugim zvaničnim prostorima. Ideja o prostornom stripu je moja potreba da strip oslobodim stereotipa štampe, tehnike, okvira sveske, teme, banalizovanih dijaloga i da istaknem i strukturišem esenciju 😍.
Foto: Redportal.rs/Privatna arhiva
Otvorila si izložbu digitalnih grafika Omoti u Galeriji Beogradske tvrđave. Ovaj ciklus likovne odnose postavlja u središte dizajna, ukazujući na sadržinu (digitalne) slike i serijskog pakovanja. Šta misliš, koliko ljude mogu da dodirnu dizajni na običnim proizvodima? 🤔
Dizajnirani proizvod obično pretpostavlja da je njegova forma oblikovana na interesantan način koji je vizuelno privlačan, drugačiji i poseban. Danas je težište grafičkog dizajna na tipografiji, odnosno poruci, dok je nekada to bila likovnost. Zato se danas proizvodi konzumiraju posredstvom poruka na reklamama, predimenzioniranim bilbordima i svetlećim panoima – kada se u prodavnici nađemo ispred rafa – o samom dizajnu proizvoda razmišljamo vrlo malo, jer smo odluku o kupovini već doneli na putu do marketa 😅. Serija 'Omoti', u kojoj je svaki rad oblikovan kao serijska digitalna grafika, a zatim realizovan kao unikatno slikarsko platno, pokazuje snagu likovnosti ambalaže jugoslovenskog perioda koja je svojom autentičnošću kompenzovala skupa oglašavanja do nivoa slikarskog umetničkog dela. Proizvode danas mnogo više oblikuje tekst, u najširem smislu.
Foto: Redportal.rs/Nadica Simjanovski
Opiši u 5 reči svoju umetnost.
Eksperimentalna kaleidoskopska smesa oneobičenih struktura.
(Smesa, strukture, eksperiment, oneobičavanje, kaleidoskop.)
Ko je najviše uticao na tvoj put kao umetnika?
Najranije neposredno skretanje na baš ovaj put koje pamtim je molba mog oca da umesto zanatske, tada trogodišnje škole za negu lepote, upišem bilo koju drugu školu. Jako su me zanimali različiti zanati i manuelni kreativni rad. Čitala sam, a mnogo više razgledala različite stripove iz velike kolekcije svog starijeg brata i često ga posmatrala kako rešava srednjoškolske dizajnerske zadatke. Iako sam tokom srednje škole maštala o scenografijama, jednostavnost mog izraza i čiste linije me je opredelila za grafički dizajn na FPU, ali i specijalizaciju crteža na FLU nakon diplomiranja.
Najzad, vratila sam se stripu i ovu oblast doktorirala na FPU u junu ove godine. Oduvek sam smernice i inspiraciju nalazila manje u nekim određenim autorima ili njihovim opusima i postignućima, a više u posmatranju i analizi korišćenih sredstava, introspekciji ili pak komunikaciji i razgovorima o svetu ideja sa kolegama 😊. Moj stvaralački put je pre svega oblikovan neposrednim okruženjem i potrebom da razumem i analiziram vizuelne umetnosti, ispitam ih, raščlanim, prekrojim i sastavim u drugačiju celinu i na taj način iskažem svoju ideju.
Šta radiš kada ne radiš? 😅
Uvek radim. Odmaram se gotovo jedino tokom vožnji po gradu ili tokom putovanja iz mesta u mesto, posmatrajući prostore, ljude, ambijente u autu, autobusu, na brodu, trajektu.
Plaža po kišnom danu ili planina po visokoj temperaturi? 😎
Poluprazna dugačka riva, more koje talasa i vetar koji se diže i sprema oluju bili bi moj izbor. Plaža i kišni dan – jer više od svega volim da kisnem na moru, a onda u velikom peškiru uživam u zvuku kapi na prozoru 😅.
Najtužnija reč je…?
Rane – (jer su) uvek prepune bola i tuge.
Top 5 filmova svih vremena? 🎬🎥
Moja filmska arhiva sadrži puno naslova najrazličitijih žanrova i perioda, jer me podjednako zanima igrani, dokumentarni i animirani film. Klasičan manir me, u načelu, slabo interesuje kada je umetnost u pitanju, pa moj filmski spektar nije strogo profilisan i određen, niti strogo umetnički. Zato će ovaj izbor biti sveden na 5 potpuno različitih i nasumično odabranih filmova inspirisanih stripom, koje iznova gledam uvek kao 1. put:
1. 'Who Framed Roger Rabbit' (1988, Robert Zemeckis);
2. 'Dick Tracy' (1990, Warren Beatty);
3.The Phantom' (1996, Simon Wincer);
4. 'The Fifth Element' (1997, Luc Besson).
Komplementarni koloriti, scenografije i stripski elementi su u američkom filmu 90-ih davali intenzivne vizuale koji su me oduvek privlačili i u stripu. Peti naslov ove male stripsko-kinematografske selekcije je svežiji naslov: 'Poslednja avantura Kaktus Bate' (2018, Đorđe Marković) zasigurno naš najbolji igrano-dokumentarno-animirani film o strip autoru Veljku Kockaru, koji teče tako oporo, a tako pitko.
Smajli koji te najviše nervira?
Iako je savremena komunikacija preplavljena najrazličitijim ideogramima i simbolima, smiley face emotikone i dalje najviše koristim – oni tekstu daju najglasniji i najlepši zvuk – smeha. Nerviraju me samo loše stilizovani emotikoni, jer volim da estetizujem onlajn – prostor.
Koliko su društvene mreže doprinele afirmaciji umetnosti uopšte? Da li imaš svoju omiljenu društvenu mrežu?
Istina je da zahvaljujući mrežama skoro svakodnevno saznajemo o velikom broju novih umetnika, autora, prostora, kolektiva, čije mnoštvo ponekad može da sliku učini mutnom 😏. Neposredan kontakt sa delom i autorom i dalje se događa na ulici ili u galeriji, ali nam mreže daju dragocenu informaciju o dešavanjima na sceni i mogućnost da sami kustosiramo te sadržaje prema sopstvenim interesovanjima. Umetnost na mrežama je vidljivija u kvantitativnom ali ne i u kvalitativnom smislu. Zato mreže koristim samo kao komunikacione kanale ka sadržajima kojima mogu da se približim u muzejskom, galerijskom ili nekom alternativnom prostoru, zbog čega nemam omiljenu mrežu koju tretiram kao kvalitetan sadržaj 😅.
Tvoje srećno mesto je...? 😊
Pančevo. Na obali Tamiša i u starom bioskopu Vojvodina često u misli vraćam slike okupiranog Pančeva iz svog omiljenog dečijeg romana Vladimira Stojšina ('Bioskop u kutiji šibica'), u kome preplitanje mašte i realnosti stvara bezbrižnu radost i detinju hrabrost u surovoj stvarnosti prepunoj hladnog znoja 📘. Pančevo sam već nakon 1. posete osetila kao toplo i mirisno mesto iz romana, uistinu prepuno Afrikanaca, pečenih paprika, kolača, lubenica i žutih konja. U Pančevu i danas najradije provodim vreme.
Poruka za naše čitaoce, gledaoce i slušaoce? 🧐
Ako ne znaš gde ćeš, put te vodi sam! (Vladimir Kolarić, 'Odsutna zvezda')
Autor: redportal.rs / Jovana Radić
