Petar Bojović jedan je od najodlikovanijih srpskih vojskovođa u istoriji. Neke od najvećih počasti su: Orden Jugoslovenske krune prvog reda, Orden Karađorđeve zvezde prvog reda i francuski Orden Legije časti. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije. Doživeo je stravičnu sudbinu i neopravdano je zaboravljen od strane svog naroda.
Karijeru započinje kao konjički oficir, ali je sticajem okolnosti početkom 20. veka prešao u pešadiju. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i prvenstveno je bio komandant Prve armije. U toku Cerske bitke ranjen je na bojištu, te biva smenjen sa mesta komandanta. Reaktiviran je 1915. godine kao komandant trupa Novih oblasti.
IZVOR: IG / @srbstvo
Umesto obolelog vojvode Putnika, Bojović krajem decembra 1915. godine dolazi na mesto načelnika štaba Vrhovne komande. Petar Bojović bio je u grupi čelnika ondašnje Srbije koji su smatrali da je povlačenje vojske preko Albanije jedino rešenje. Jedan od njegovih zadataka bilo je komandovanje trupama na Solunskom frontu. U operacijama na Kajmakčalanu 1916. godine, Bojović je rukovodio ofanzivom srpske vojske koja je porazila bugarske jedinice i time zauzela Kajmakčalan i Bitolj. U daljem napredovanju oslobođena je čitava Srbija. On zatim 1918. godine biva unapređen u čin vojvode kao poslednji general unapređen u ovaj čin, nakon Radomira Putnika, Stepe Stepanovića i Živojina Mišića.
Međutim, pred kraj Drugog svetskog rata u kome nije učestvovao, vojvoda doživljava veliku nepravdu. Petar Bojović postao je žrtva maltretiranja mladih komunista po oslobođenju Beograda 1944. godine. Pozvan je u policiju i tamo je saslušavan dva dana. Iako o ovome nema dokumenata, kružile su priče da je u zatvoru najstrašnije mučen. Nakon nekog vremena je pušten, a vrlo brzo posle toga, 19. januara 1945. godine, preminuo je u svojoj kući u Beogradu. Uzrok smrti nije poznat, a u medijima se pominje zapaljenje pluća, dok je vrlo moguć uzrok smrti unutrašnje krvarenje kao posledica batinjanja u zatvoru.
Sahranili su ga skromno, u najužem krugu porodice. Bez počasti i vojnih odlikovanja. Jedini podsetnik na njega bio je mali spomenik sa koga je jedva moglo pročitati ime i čin. Tek 90-ih godina je rehabilitovan. O njemu kreće da se više piše i pripoveda, niču biste, spomenici, održavaju se izložbe.
Autor: redportal.rs
