Rođen kao Jovan Petrović, prozvan Kursula kasnije, ovaj srpski junak je postao nadaleko poznat po svom umeću u dvobojima. Rođen 1768. u Donjoj Gorevici kod Čačka, bio je po majčinoj liniji potomak Drobnjaka iz Crne Gore. Pošto mu je otac Velimir umro, majka mu se preudala za izvesnog Ivana Topalovića i povela sa sobom u selo Cvetke kod Kraljeva. Priče kažu da od malena nije voleo nepravdu niti naređenja, ali nije ni voleo da naređuje.
Nakon što mu je subaša Omer iz Miločaja ubio strinu, iz osvete je on njega ubio posle čega više nije mogao da ima miran život, tako da je pobegao u hajduke. Tako je i dočekao Prvi srpski ustanak, kom 1806. pridružio. Od tad trenutka se borio u jedinici Lazara Mutapa, važio je za hrabrog i moćnog borca, ali kako nije voleo da komanduje, nikada nije dobio ni neko zvanje, niti ih je ikada i želeo.
Foto: infokraljevo.rs/unknown
Ubrzo je, međutim, postao poznat ne samo kao veliki borac u boju, već kao megdandžija koji nije imao izgubljen dvoboj.
Pravila tadašnjih dvoboja pred bitku su nalagala da oba borca budu na konjima, i da svako od njih nosi po dva pištolja (od kojih je svaki imao po jedno zrno) i sablju. Iako je Kursula tokom godina borbi sa Turcima već nadaleko postao poznat po svojoj snazi i veštini, on je ujedno bio i lukav borac u dvobojima, pa je često znao da zapali čibuk, što je bila posebna vrsta lule, pre svake bitke ili dvoboja.
Dim koji bi ispuštao je često znao da zbuni protivnika, koji bi, gledajući ga iz daljine, mislio da je dim dolazio iz pištolja iz kog ga je Kursula gađao. To je Kursuli davalo metak prednosti kad bi mu se protivnik približio, i na taj način je izašao kao pobednik iz većine dvoboja, kojih je imao više od 40 u toku svog života.
Najpoznatiji od njih, međutim, je bio dvoboj kod Varvarinskom polju 1910, koji se dogodio neposredno pre još jedne srpsko-turske bitke. Kako izvori navode, sa turske strane je izašla krupna crna figura, kasnije nazivana "crni Arapin", za kog se izdaleka videlo da je ogroman i snažan čovek, sa dugim crnim brkovima, što je u ono vreme bila karakteristika za poštovanje.
Foto: rasen.rs/unknown
Videvši da ovaj turski junak izaziva na dvoboj, a da mu se niko ne javlja da izađe na megdan, Karađorđu je bilo izuzetno teško. Video je da se radi o borcu kog je malo ko mogao da pobedi. Shvativši da bi to mogao da uradi samo Jovan Petrović, krenuo je da ga traži u logoru, da bi otkrio da se on izdvojio i da sedi sam, pušeći, u obližnjem šumarku.
Kako mu je Karađorđe prišao, Jovan je odmah ustao i pitao o čemu se radi.
- Zar ti ne vidiš da nas Turčin na megdan poziva, pa od tolikih naših junaka, neće niko da mu izađe, da ga smakne, nego se svaki nevešt čini! Moraću ja sam, kojekude, da idem i da psa ućutkam da više ne laje – rekao mu je Karađorđe.
Jovan se iznenadio na ove reči, i nakon što je provirio iznad šanca da pogleda izazivača, videvši priliku crnog Arapina na crnom konju, samo se nasmejao.
Po mnogim svedočenjima, upravo tad je Jovan i dobio nadimak po kom ga znamo i danas, jer je onda rekao da će izaći na dvoboj, budući da ga je "Gospod svakako odredio da se kusura (danas bismo rekli `obračunava`) s Turcima". Od tada su ga svi prozvali Kursula, od starešina do običnih vojnika.
Kursula je odmah pozvao momke da mu dovedu Strinu, njegovu omiljenu kobilu koju je inače dobio od Karađorđa, i koja je nekim čudom, za razliku od svih prethodnih konja koje je jahao, preživela sve bitke i sukobe u koje je ulazio od kad ju je dobio. On je zapravo imao samo jednu strast za koju su znali, a to je da je voleo dobre konje. Strina je svakako bila neobična kobila, jer je i po svedočenjima koja su došla do nas, bila zelena kao trava, što je mnoge zbunjivalo kad bi je prvi put ugledali.
Foto: rasen.rs/unknown
Po navici je i ovog puta zapalio čibuk i polako se približavao Turčinu. Međutim, ovaj protivnik se nije dao zavarati Kursulinim dimom, već je ostao miran. Videvši da crni Arapin ne čini ništa, Kursula je rešio da krene u munjevit napad sabljom. Budući da je uvek nosio sablju preko ramena, kratku ali široku, Arapin je video da je Kursula vadi, pa je odmah svoju sablju stavio u zube, dok je rukama zgrabio svoje pištolje.
Brzina kojom se približavao, kao i moguć strah jer nije očekivao da će protivnik krenuti odmah u borbu prsa u prsa, je dovela do toga da je Arapin iz oba pucnja promašio Kursulu. Videvši da mu se konj približava, Arapin je okrenuo konja i krenuo u beg ka turskim šatorima. Međutim, Strina je sustigla njegovog konja, tako da ga je Kursula jednim zamahom sablje na mestu ubio, pred očima turskih vojnika koji su posmatrali dvoboj. U znak pobede, arapinovu glavu je doneo Karađorđu na noge, bez ijedne zadobijene rane.
Foto: Wikipedia.org/unknown
Kursula se hrabro borio na strani srpske vojske još tri godine, da bi nesrećnim sticajem okolnosti 19. avgusta 1803. (6. avgusta po starom kalendaru) upao u tursku zasedu, koja je bila spremljena za ustanički šanac u kom se on našao. Tada je zadobio 17 rana, od kojih je najteža bila zadata otrovnim kopljem koje je završilo u njegovoj plećki. Mučio se u ranama još 10 dana, da bi umro 29. avgusta iste godine. Kažu, zadnje reči su mu bile:
Tako se završio život najpoznatijeg srpskog megdandžije iz Prvog ustanka.
Autor: Marko Radovanović
