Prilikom agresije NATO pakta na našu otadžbinu u proleće 1999. godine, zajedno sa svojih stotinak drugara iz Čačka, Nenad Stanić se prijavio kao dobrovoljac Vojske SR Jugoslavije - da ide na Kosovo i Metohiju. Njegova četa je bila poslata na Juničku klanicu, podno planinskog venca Prokletije, u blizini karaule Košare. Ovde su se odvijale žestoke borbe pripadnika herojske 125. motorizovane Kosovskomitrovačke brigade iz Prištinskog korpusa Treće armije VJ sa agresorima koje su sačinjavali tzv. OVK, Vojska Republike Albanije, britanski i američki specijalci, dobrovoljci iz arapskih zemalja itd.
Upravo je tamo Nenad bio i ranjen, a njegov drugar poginuo od metka koji je njemu bio namenjen 😥.
Za Standard.rs je izjavio:
Izvadio sam ikonicu Bogorodice i zahvaljivao se što sam preživeo, dok me je brat moj po oružju, bolničar, previjao i gledao da li sam bušan u leđima, jer su me udarila 3 gelera – jedan mi ušao u ruku, u meso… Više me je bolelo to u leđima što nije prošlo. To su italijanski minobacači dejstvovali po nama – tada je nas sedamnaestoro ranjeno i primljeno u pećku bolnicu te iste večeri. To je bio jedan od najkrvavijih dana na Maja glavi – 16. april – uz onaj kasnije, kada je bilo bombardovanje. Ali ovo je bila borba prsa u prsa, oči u oči, baš smo bili blizu na 20-30 metara…
Inspiracija Nevenu Milakoviću Likoti da napiše čuvenu pesmu Vila sa Košara bio je upravo ovaj vojnik.
IZVOR: YT / Даница Црногорчевић
Autor: redportal.rs
