Muslimani mu pobili pola familije, brat Milun imao godinu dana, njega spasio jedan vojnik: Čiko, ja sam živ nemoj da me ubiješ 😥💔😓

Mali Milun je izrešetan u naručju majke kao i deca Dragomir (10) i Danijela (12) Tešanović i Slađana Sekulić (12) 😥

Reči Vasića, sanitarnog inspektora, imaju veliku težinu jer on je zaista preživeo streljanje na Treskavici kraj Sarajeva na samom početku rata, 4. juna 1992. Njagov brat od ujaka Milun Tešanović koji je imao godinu i po dana - nije.

Mali Milun je izrešetan u naručju majke kao i deca Dragomir (10) i Danijela (12) Tešanović i Slađana Sekulić (12). Vasiću su tada zverski lividirana još tri ujaka sa ujnama. Poubijali su ih hosovci kojima je komandovao Mirko Bunoza, zvani Hakala.

Proces za ovaj strašni zločin pred pravosuđem BiH počeo je 2008, a završen je prošle godine. Niko od muslimanskih i hrvatskih starešina nije kriv po komandnoj odgovornosti, a neposredne ubice žive i šetaju se po Hrasnici, Sokolović koloniji i selima Bjelašnice - svedoči Dragan Vasić. Кaže Dragan da je u ovom procesu prvi put saslušan od bošnjačkog pravosuđa pre 13 godina, a Hag nikad nije "pitao" za njega.

- Otac Mirko i mati Gospava poslali su me sa Ilidže kao 11-godišnjaka, maja 1992, kod familije u Lediće kod Trnova, nadajući se da tamo rata neće biti. Živeo sam kod ujaka Tešanovića i imali smo obećanje iz okolnih muslimanskih sela da ćemo se međusobno čuvati. Poslednji takav "mirovni dogovor" između seoskih starešina je sklopljen u jutro 2. juna 1992, a muslimani su isto veče napali naše selo. Borbe su trajale cele noći, a nadjačani Srbi uveče su pokušali da beže. Jedna grupa je krenula sa planine ka Sarajevu, a druga, njih 15, u kojoj je bio Dragan, u planinu Treskavicu - priča Dragan.

- Jednu noć smo proveli u šumi, nekoliko muškaraca, više žena i dece. U zoru smo tiho prošli pored trojice muslimanskih vojnika koji su spavali pored vatre. Moji ujaci su išli kao izvidnica i nabasali su na muslimansku stražu koja je počela da puca. Ujak Milenko je prvi pao. Drugi ujak Rade pritrčao je da mu pomogne, ali pucali su i u njega... U međuvremenu je iz šume pristizalo sve više vojnika. Moj treći ujak Milorad krenuo je ka njima i molio ih da nas poštede, a oni su počeli da ga tuku puškama. Bili smo skamenjeni.

Vasić kaže da su njegove ujne prigrlile decu kada je počela besomučna pucnjava. Metak ga je pogodio pravo u grudi, u magnovenju se setio da se u filmovima ljudi prave mrtvi da bi preživeli. Video je da su svi njegovi ubijeni.

- Većina vojnika je otišla. Nedaleko od mesta gde sam ležao stajala su još dvojica i nešto razgovarala. "Nije trebalo da pobijemo ovu decu", ponavljao je jedan od njih. Tada sam skupio hrabrost i rekao: "Čiko, ja sam živ. Pomozi mi, čiko, molim te" - svedoči Dragan i dodaje da je onaj drugi repetirao pušku i govorio da treba da ga ubiju.

Ipak, humani vojnik je to sprečio, odneo ga na Igman, u štab tamošnjih muslimanskih jedinica kod lekara Mustafe Pintola. On mu je sačuvao život:

- Vojnik koji me je spasao zove se Izo Velić. Nikada nisam posle stupio u kontakt sa njim. Ali, redovno se viđam sa porodicom rahmetli Mustafe Pintola. Njagov brat Duran je hodža i živi u Nemačkoj i sreli smo na sahrani njihove majke. Pokojni doktor nije imao dece, a meni je, eto, dao život.

Dr Pintol je Vasića iz vojničke bolnice odveo u svoje selo Lukavac u podnožju Bjelašnice gde se oporavljao mesecima:

U kući Pintola naišao sam na čudesnu dobrotu. Selo i kuća bili su puni izbeglica sa svih strana. Pintoli su veoma pobožni ljudi, a i hrabri. Кada su razjareni vojnici dolazili u selo da "traže srpsko dete" izlazili bi sa pušakama ispred i nisu im dali da uđu u kuću.

Vasićevi roditelji početkom 1993. saznali su da im je dete na Bjelašnici, pa se prvom prilikom vratio na Ilidžu. O ovom zločinu RTRS sinmila je i dokumentarni film.