Legendarni osnivač i predavač u Školi stripa Đorđe Lobačev otkrio nam je neke tajne zanata, ali i perspektive bavljenja ovim poslom u savremenom svetu
Nije lako predstaviti Vladimira Vladu Vesovića, ilustratora i strip-autora koji je skrenuo pažnju na sebe još u vreme bivše Jugoslavije. Naime, osim što je ostao poznat i priznat u svetu stripa, budući da je dobijao nagrade i u zemlji i van nje, bavio se i mnogim drugim stvarima, tako da je prilično teško svrstati ga u tačno određenu kategoriju umetnika. Ipak, za većinu entuzijasta je ostao najpoznatiji kao osnivač i predavač Škole stripa, ilustracije i koncept arta Đorđe Lobačev, koja ima kontinuitet u radu još od (sad već pomalo davne) 1992. godine.
Upravo zato što će ova neobična, ali zlata vredna škola ove godine napuniti 30 godina kontinuiranog rada, rešili smo da uradimo intervju sa njim, i to baš u prostorijama ove škole, kako bismo bacili malo svetla na ovaj posao i umetnost onima koje to zanima.
Budući da smo ovaj intervju radili i u video-formi, ako nekog od vas mrzi da čita, možete ga u potpunosti pogledati na našem Jutjub kanalu (video-link vam je ovde) 😄👇 .
Takođe, napominjemo da su autori radova koje ćete videti na priloženim fotografijama starosti od 9 do 12 godina, čisto da imate u vidu kako se radi u ovoj školi i danas. 😊
Ove godine u septembru Škola stripa Đorđe Lobačev slavi 30 godina postojanja?
U stvari, 1. septembra jeste na neki način rođendan Škole stripa, ilustracije i koncept arta Đorđe Lobačev. Međutim, cela ova godina je u znaku 30-godišnjice, pa smo mi to objavili na mreži, tako da ćemo ove godine verovatno napraviti i neku izložbu. Postoji mogućnost od mojih kolega iz udruženja (ULUPUDS, prim. ur.) da se napravi i neka monografija, ali oko toga još uvek ne znam kako bi to tačno izgledalo. Nažalost, tu dosta toga zavisi od mene, a ja sam od onih ljudi koji su neodgovorni u tom smislu da prosto nisam sačuvao neke od stvari i radova koji su bili ovde prethodnih godina. Možda postoje samo imena nekih ljudi koji su ovde dolazili, pri čemu, naravno, ne računam ove koji su postali poznati i za koje znamo, već neke druge koji su ovde bili samo neko vreme. Dakle, možda će nešto biti obeleženo, ali bar smo to već objavili na neki način, stavljeno je na Fejsbuk i na ostalim mestima gde to mogu, da se ove godine slavi naša 30-godišnjica.
Osećaš li se ponosnim zbog toga? Trideset godina rada nije baš malo.
Ne znam da li se osećam ponosnim, ali to je svakako lepo, što možemo da kažemo da smo 30 godina funkcionisali i pored nekih problema koji su se pojavljivali u tom periodu. Međutim, mi čak nismo prestajali sa radom ni kad je bilo bombardovanje, tako da smo i tad uspeli da se bar nekoliko puta sastanemo, iako su nas u tom periodu sklonili iz jednog prostora, baš zbog svega toga što se dešavalo, a i sad kad je krenulo ovaj aktuelni problem, nismo jedno 2 meseca radili, ali to je nebitno. Što kažu, to je ipak kontinuitet od 30 godina.
Foto: redportal.rs/Marijana Vasiljević
Možda većina naših čitalaca ne zna – kakvi su bili tvoji lični počeci u svetu stripa? Kako si ti ušao u to?
Znaš kako, kad sam bio klinac, moja kuća je prosto bila puna stripova. Moji roditelji su čitali „Politikin Zabavnik”, onaj veliki, koji je izlazio 50-ih i 60-ih godina. Znači, mene su dočekali stripovi u mojoj kući. To je verovatno na neki način bilo presudno. Sećam se da sam kasnije kupovao jako mnogo stripova, a tada ih je i bilo puno. Tu mislim na šezdesete i sedamdesete godine, sve negde do kraja 80-ih. Naravno, to je bilo normalno tad. Ali mislim da je na to da se ja bavim stripom najviše uticao magazin „Strip art”, koji je izlazio 70-ih, koji je izdavao Ervin Rustemagić u Sarajevu. On je presudno uticao jer sam ja, iako sam imao „Politikin Zabavnik”, Kekeca i razna druga izdanja, tu mogao prvi put da vidim tekstove, fotografije i ostale sadržaje koji su pokazivali kako neki poznati svetski strip crtači zapravo crtaju, što je za mene bilo nešto 'vau', nakon čega sam počeo da mislim 'hoću i ja tako isto (da radim)'. To je otprilike bio razlog, iako mislim da sam bukvalno sve što je izlazilo ikada od stripova imao prilike da imam, tako da sam kupovao ogromne količine toga. Ne bih to nazvao kolekcijom, tad smo bili mladi, a ja sam prosto želeo da imam stripove jer sam voleo da ih čitam. Naravno, kad sam već počeo da se bavim time, to se menjalo, jer je već bilo neko drugo vreme. Tada je počeo da izlazi „YU strip”, koji je bio jako važan za sve nas koji smo se time bavili, jer smo tu mogli da objavimo prve ozbiljne stripove, tako da kažem. Pre toga smo moje kolege, drugari i ja prve stripove ipak objavljivali u nekim omladinskim časopisima, kao što su bili „Student”, „Omladinske novine” i neka slična izdanja. To su bili neki kratki stripovi, otprilike kaiš* ili jedna strana stripa, a nešto malo ozbiljnije je tome pristupao „YU strip”. Rekao bih da je „YU strip” možda i najznačajnije izdanje koje se uopšte pojavilo za jugoslovenski, pa i srpski strip.
* Napomena – reč kaiš se u žargonu strip-autora koristi za strip koji ima samo jedan red kadrova, tako da se radi o kratkim pričama koje se dešavaju u 2–4 slike, prim. ur.
Foto: redportal.rs/Marijana Vasiljević
Koliko ljudi je prošlo kroz školu stripa za ovih 30 godina? Postoji li neka evidencija?
Nemam potpunu evidenciju, ali mislim da je prošlo više stotina ljudi, s tim što, naravno, nisu svi ostali u tome. Naravno, nisam nikad ni očekivao da će se svi baviti ovim čime se škola bavi, ali s druge strane, jako veliki broj jeste ostao u tome. Neki su ostali kao profesionalci i ozbiljni umetnici, koji rade za isto tako ozbiljne domaće i strane izdavače. Neki su prosto ostali kao ljubitelji stripa, koji vole da rade nešto tako, dok su neki otišli u druge medije, ali im je strip ostao vrlo blizak.
To mi je bilo baš sledeće pitanje. Dosta ljudi koji su prošli kroz ovu školu nisu ostali u svetu stripa, ali su nekako ostali u nekim srodnjim zanimanjima, tako da su neki otišli na film, neki u pozorište kao scenografi...
Jeste, jeste... Ima režisera, naravno, i pozorišnih i filmskih, onih koji se bave dramaturgijom; ima onih koji su otišli u neke druge medije, kao što je slikarstvo, ilustracija i slično. Doduše, ilustracija je bila deo onoga što smo radili... Stvar je u tome što smo mi počeli to kao školu stripa. Međutim, kako je vreme išlo, ja sam shvatio da je strip svakako obavezan, ali da je i ilustracija deo svega toga, jer smo mi koji smo se bavili stripom radili i ilustracije. To je bio deo tog našeg rada, pa smo onda ubacili i koncept art, jer zadnjih 20 godina je to jako popularno u celom svetu, tako da smo sve češće slušali o tom pravcu rada. To je sad postalo jako bitno za studije koji se bave video-igrama, animiranim filmovima i regularnim filmovima, tako da smo i to ubacili iako smo se time bavili i ranije, ali se to nije tako zvalo 🤣🤣. Mi smo to prosto zvaoli crtanjem likova, pozadina i sl., a to je sad prepoznato kao ta vrsta rada. No dobro, pošto je to bilo popularno u svetu, i to smo dodali u naziv škole, tako da strip, ilustracija i koncept art čini jednu celinu. I to je celina u svim tim medijima. Prosto, to znanje i veština je korisno i za druge medije.
Da, neki ljudi odavde su čak postali i stručnjaci za specijalne efekte, i to one praktične, u kojem se prave maske i lutke...
Tako je, neki rade i u Americi sad.
Ako posmatramo, međutim, ovo što se radi sa strane, stiče se utisak da mi sa ovih prostora jesmo nešto talentovaniji za ilustraciju i za slikanje. Uopšte za vizuelne medije, što se čini da traje još od srednjeg veka...
Vidi ovako, da kažemo, to je sve bila jugoslovenska škola, je l' tako? To je bila Jugoslavija, mada naravno, bilo je i pre, ali i to je bila Jugoslavija, jer je strip počeo u staroj Jugoslaviji, pre Drugog svetskog rata. Naravno, Đorđe Lobačev (po kome ova škola nosi ime), koga svakako moramo spomenuti, bio je jedan od tih začetnika stripa u ovim našim, kako bismo rekli, balkanskim gudurama. Jugoslovenska škola je bila čuvena, tako da negde posle Drugog svetskog rata, tamo negde od 50-ih, 60-ih godina, ta zemlja je čak bila negde 4. ili 5. u izdavaštvu stripova na evropskom nivou. Šta onda da pričamo dalje? Naravno, ne govorimo o svetu, ali pazi, i u evropskim okvirima to nije mala stvar. Tako da smo imali tu jaku školu, u kojoj su naravno bili i hrvatski autori, i srpski, i iz raznih drugih iz ostalih republika. Ipak, najviše je bilo objavljivano u Srbiji i Hrvatskoj, što je bilo negde i normalno.
Naravno, kad je Jugoslavija prestala da postoji, sve se to prebacilo na srpski strip, a opet, ta tradicija je i pre toga ogromna. Nije ta tradicija samo od pre Drugog svetskog rata, ona je u Srbiji od mnogo ranijih vremena, još iz 19. veka, i časopisa koje je izdavao čika Jova Zmaj. On je u svojim listovima imao neke, kako bih to rekao, preteče stripova, odnosno protostripove. Znamo da se stripovi zvanično vode i postoje od 1896. godine i te borbe za tiraž između Hersta i Pulicera, pa su u njoj krenuli da se bave stripovima, te se u teoriji to uzima kao godina kad je nastao kao medij. Film je nastao 1895, pa kao da ne bude iste godine. Međutim, istraživači koji se time ozbiljno bave došli su do zaključaka, čak i u ovim našim krajevima, da ih je prosto bilo i ranije, naravno, u tim 'proto' oblicima. To su bili crteži koji su imali po 2-3 šlajfne pa su ličili na strip, tako da možemo reći da mi sad imamo tradiciju koja traje, maltene, 150 godina. Govorim, naravno, o Srbiji, i to je velika stvar, što je i razlog zašto smo bili toliko jaki u Evropi. Mi to čak nismo ni znali, ali ispostavilo se da ne možemo izbeći tradiciju, koja je uvek tu. Ne samo u stripu već i u mnogim drugim stvarima, i to je prosto za nas nešto normalno. Zato smo imali jaku scenu ovde. Zato je u tom periodu bilo sve više ljudi koji su se bavili stripom u tom zlatnom periodu, 70-ih godina, pa delom i 80-ih, dok je taj „YU strip” izlazio. To je tad zaista bila ogromna produkcija, domaćeg stripa, razume se.
Foto: redportal.rs/Marijana Vasiljević
Ukoliko bi neki mlad čovek sad poželeo da se bavi stripom, ilustracijom, slikarstvom, ili kako ti kažeš koncept artom, šta bi mu bilo potrebno osim sklonosti i talenta?
Danas su video-igre dosta popularnije... Ali svi su pričali kako će video-igre, filmovi učiniti da strip nestane. Ispostavilo se da je to nemoguće. Jeste bila kriza, svakako, neka izdanja su nestala. Sećam se da smo u Jugoslaviji imali tiraže od preko 100 ili 200 hiljada, pa i više, što je danas misaona imenica. Danas je najveći tiraž nekog stripa možda 2 do 3 hiljade komada, onih na kioscima možda do 5.000. Jednostavno, vremena se menjaju, ali ostaje to da se ljudi interesuju za strip i pored drugih medija. I onda se dešava da su mnogi koji su bili u mojoj školi zatim otišli i završili druge škole ili akademije, budući da je ovo ipak nezvanična škola, da su mnogi od njih odabrali ovaj put. Neki su otišli u čistu umetnost, slikarstvo, dizajn, grafički dizajn, ali je na kraju dosta njih otišlo u video-igre, odnosno pomenuti koncept art. Oni rade kao ilustratori i koncept artisti jer je to industrija koja je u zadnjih 10 i više godina u usponu u celom svetu, pa i kod nas. U mnogim studijima video-igara u Srbiji radi baš puno mojih bivših đaka. To su postala mesta gde oni mogu stvarno da rade i da žive od toga. Od stripa je jako teško živeti ovde danas, ali zato imamo talentovane autore koji rade za italijanske, francuske, američke izdavače... Govorim i uopšteno, ali i o ljudima koji su bili u mojoj školi.
I to sam hteo da te pitam, mnogi su tvrdili da će internet i video-igre, da kažem, ukloniti strip sa scene. Međutim, ispostavilo se da se strip zapravo vratio u raznim drugim vidovima, počev od tzv. mimova ili tih smešnih kaiševa koje viđamo svakodnevno na mreži, tako da ispada da je to dosta žilaviji medij?
Nemoguće je ukloniti strip. Sada možemo da vidimo, kada je mreža otvorena, i stripove koje rade ljudi koji se nikad nisu bavili stripom, jer prosto, imate te onlajn stripove koji znaju da budu čitani. Ali stripovi su i dalje osnova za pravljenje video-igara, filmova, animiranih filmova, serija i svega ostalog. Koliko samo ima serija koje su napravljene po stripovima? Filmova po stripovima? Svi smo pomislili da će stripovi propasti, a zapravo su postali osnova za mnoge druge medije. Pogledaj samo koliko je napravljeno filmova o superherojima, u zadnje dve decenije. Tu ima ne samo američkih, već i evropskih filmova, koji su takođe napravljeni po stripovima. Stripovi su postali osnova za mnoge, ne baš za sve, ali za dobar deo filmske produkcije.
Dobar deo sveta tvrdi da dolazi do krize autorstva u svim medijima, za šta krive tzv. hiperprodukciju sadržaja. Šta misliš, da li je u ovim novim okolnostima običnom čoveku teže da dođe do nečeg što bi ga zanimalo zato što je pretrpan nekim drugim stvarima iza kojih stoji veći novac, ili ne?
Sve je to individualno. Imaš ljude koji su voleli stripove, pa su nastavili da ih čitaju, te su otišli da gledaju te filmove i sve, i koji su ostali u tome. Ima i onih koji su voleli da ih čitaju pa su prestali, što je normalno. Mislim da je to individualna stvar, da li ćeš ti da nastaviš da pratiš to ili te prosto život odvede u nekom drugom pravcu. Te stvari su prosto izbor svakog pojedinca. Gledati globalno... Ne bih znao. Svakako ima mnogo više publike, ne samo stripovske. Video-igara, filmova, serija... Koliko samo TV serija ima i publike koja to prati. I samo smo ti koji gledamo te serije, ali smo i dalje ostali u stripu, dakle nema to veze. Govorim i o sebi i o ljudima koje ja znam. Znači gledaću i seriju i filmove, čitaću, naravno, ali strip će ostati deo nas, razumeš? Oni koji su možda napustili, to je sad... lični problem.
Foto: redportal.rs/Marijana Vasiljević
Sad jedno uskostručno pitanje – šta se teže uči u crtanju, anatomija ili perspektiva?
🤣🤣 Pa lakše se nauči možda anatomija, perspektiva je onako... ipak prostor, ali i jedno i drugo je bitno. Ipak, kako bih rekao, baviti se stripom, ilustracijom ili koncept artom podrazumeva da se te stvari znaju. Mi to prosto moramo da prođemo, znači moramo da se baviti anatomijom, proporcijama ljudskog tela, to je osnova, jedino ne ako ćemo crtati stripove sa životinjama, čega takođe ima. Međutim, i oni koji se bave time, i svetski poznati crtači koji to rade ili se bave karikaturom, i oni znaju da crtaju klasično, realistički, jer je to neizbežno. Svakako, to je baza, i ne samo to, ima tu još dosta toga. E sad, imaš danas mlade ljude koji nisu došli iz sveta stripa, pa su krenuli da rade neke stripiće, one neke karikaturalne koje objavljuju na mreži i njima te stvari nisu bitne, razumeš? Oni imaju neke svoje autorske pričice, neke ideje, i to je okej. Ako spominjemo anatomiju i perspektivu, govorimo to za one ljude koji se bave klasičnim stripom, pod čime mislim na evropski, američki, japanski, korejski... Ono što možemo nazvati tim imenom u smislu pristupa. Da li će biti realistički, karikaturalni, groteskni, stilizovani ili kakav god, za njih je neophodno naučiti te stvari, ali i još dosta toga uz to.
Kako ocenjuješ današnju strip-scenu u Srbiji, a kako u svetu?
Uh, scena u Srbiji... To ne možemo zvati scenom, to su sada pojedinačni autorski pristupi i izdavači. Izdavača stripova svakako imamo dosta, čak i više nego što je bio slučaj u onim zlatnim vremenima, kad smo imali možda 3-4 izdavača. Danas ih imamo možda i 10 do 15, ali oni većinom objavljuju poznate svetske stripove, dok se neki od njih bave i domaćim autorima, s tim što su to pojedinačni istupi. Tu se radi o autorima koji žive i rade ovde, neki od njih rade za strane izdavače, pa domaći to preštampavaju ta izdanja. Svakako imamo i ovog i onog, ali to ne može da se poredi sa onom produkcijom kakva je bila u vreme „YU stripa” i „Stripoteke”. Tada je bilo ljudi koji su bili stalno zaposleni kao strip-crtači za domaće izdavače. Ni tad ih nije bilo mnogo, ali ih je bilo, a čak i mi koji nismo bili zaposleni, ali smo objavljivali mogli smo odlično da zarađujemo od toga i da budemo presretni. Radili smo ono što volimo, objavljivali su naše stripove i bili smo plaćeni kako treba.
Danas je to sve mnogo teže. Razlog zašto naši crtači rade za strane izdavače je što jedino tako mogu da žive normalno. Svi ostali imaju te autorske istupe, ali većinom su otišli u video-igre i druge medije jer tu jedino može da se nađe neki posao za koji bi mogli da kažu da su zadovoljni njim i finansijski i jer se bave nečim što ih zanima. Od samog stripa je to teško. Čak i Škola stripa više ne može da živi od toga, ali prosto... Nema veze, jednostavno je bitno samo da nastavimo i da ne stajemo. Nema stajanja, razumeš? Bar se nadam da nećemo, videćemo, jer ne zavisi sve samo od nas, nego i od toga gde možemo da budemo. Mi smo za ovih 30 godina uvek bili gosti negde, nikad nismo imali svoj prostor. Najduže smo bili u Studentskom kulturnom centru, bili smo u Dečijem kulturnom centru, evo 6 godina, pre nego što je ovo krenulo. Bili smo u onom jednom prelepom periodu u Majke Jevrosime, 4 godine. Znači, za ovih 30 godina smo promenili jedno 10 do 15 lokacija i uvek smo bili gosti, nikad na svome, i nažalost tako je. Tamo smo se nadali da će se možda desiti nešto, da ćemo imati svoje prostore, i to smo pokušavali kad smo osnovali Udruženje strip-autora. Pošto je škola bila deo te priče, pokušavali smo da do toga dođemo, iako je ta ideja o našem udruženju izašla upravo iz naše škole. Istina, mnogo toga je izašlo iz ove škole kao ideje koje su realizovane, a nažalost sama škola je nekako ostala po strani. Mislili smo da ćemo u tome uspeti, ali u tome nismo imali podršku ni od koga da dobijemo svoj prostor. Hteli smo da napravimo u njemu i školu, i galeriju i biblioteku. Doduše u jednom kratkom periodu kad smo bili na Dedinju to smo delimično i ostvarili, ali to je trajalo samo godinu dana. To je kratko trajalo, tako da od toga nije bilo ništa, ali radimo i dalje, pa kažem, nadamo se. No, nismo više ni opterećeni time, bitno je da radimo.
Pošto po prirodi posla radiš sa mladim ljudima, možeš li da uporediš mlade ljude s početka 90-ih godina prošlog veka sa ovima danas? Postoji li neka razlika?
Ne, nema razlike. Deca, pošto ja radim i sa decom, moji učenici imaju od 9 godina pa do preko 40, jer škola je otvorena, nije bitno koliko ko ima godina, tako da mogu da kažem da nema tu nekih razlika. Znači, uvek je bilo onih koji vole strip, onih koji vole da crtaju i žele da nešto nauče. Naravno, bilo je onih ekstremnih talenata i nekada i sad, ali to je prosto tako. Ipak, od 90-ih godina do danas, to i nije puno, nije to neki veliki period od 150 godina, pa sad da je nešto mnogo drugačije. Za ovih 30 godina jeste bilo uspona i padova, zbog naših situacija i u našoj državi, i naravno da smo i mi to preživljavali, ali sve to nije bitno... Hoću da kažem da je i kod dece i kod mladih ljudi uvek bilo znatiželjnih, koji su želeli da nešto nauče. I želeli su da dolaze i da budu talentovani, kao što i dan-danas imam jako talentovane baš klince, ali koji, naravno, tek treba da stasaju i da sami postanu crtači koji će možda raditi za neke strane izdavače ili studije za video-igre, kako neki danas rade, a izašli su iz ove škole.
To sam pitao jer se danas često čuje da današnje mlade generacije slabije drže pažnju od ranijih, ali iz tvog odgovora se dȃ zaključiti da kada je neko zaintresovan za nešto, onda ne može imati problem ni sa pažnjom?
Svakako je tako. Upravo oni koji i sad dolaze i koji su nekad dolazili u školu, to su sve ljudi koji su sami sebe odabrali. Bilo je i onih površnih, ali s obzirom na broj ljudi koji su prošli kroz školi ne može se ni očekivati da će svi biti potpuno u tome, ali jezgro je bilo sastavljeno od onih ljudi koji su odabrali svoj put, i oni su shvatili da je to nešto čime će se baviti. To je ona suština, shvataš? Uvek iz neke količine iskoči neki procenat koji je sebi pronašao put. To je ono što je važno, i onda i posle 10, 15, 25 godina, bilo je uvek takvih situacija, i tako je i dan-danas.
Koja je tvoja omiljena knjiga?
Knjiga? Ima ih mnogo... Znači, ja pravim spisak, kad čitam sve zapisujem, pa sam čak na osnovu toga pravio i neku evidenciju najboljih filmova, knjiga... I onda mi je ta lista narasla na 100, pa na 200 filmova, pa mislim, ne znam više kolika je lista. Tako je isto i sa knjigama. Jednostavno se trudim da svima to prenosim kao način rada, a to je da je jako važno da čitamo, da gledamo, da se bavimo i filmovima i sve da pratimo, naravno ako želiš da se baviš ovakvim medijima, poput stripa ili ilustracije. Mi moramo da budemo maksimalno u toku. Jako je bitno čitati. Mnogi ljudi koji se bave stripom su bili crtači, ali nikad nisu bili scenaristi. Prosto nisu bili zaintresovani za to, iako su svakako bili talentovani kao crtači. Ali vidiš, mene je interesovalo sve. Većinu svojih stripova sam radio, odnosno pisao sam scenario i crtao ih. Doduše, radio sam nešto kratko po tuđim scenarijima, ali većinu sam sȃm pisao, a naravno, kako bih mogao sam da pišem scenarija ako ne čitam? Veliki je raspon knjiga koje su mene interesovale, i tu ima svakakvih, što važi i za danas. Čitam po 7-8 knjiga u isto vreme. Tu imamo i duhovne knige, i dalje naučnu fantastiku... Znaš da smo moji drugari i ja svojevremeno osnovali Udruženje „Lazar Komarčić”, koje je posvećeno naučnoj fantastici... Zapravo, i to je delom Škola stripa, i ona je bila deo te priče.
Neko kao istureno odeljenje...
Na neki način. Ipak je taj klub ranije postao, ali smo mi koji smo bili deo te priče kasnije radili i u školi.
Kako ti se čini 21. vek, za sada?
🤣🤣 21. vek? Zar je 21. vek? Ja bih rekao da smo se još unazadili, između ostalog, gledajući i ovu situaciju sada. O njoj mogu da kažem samo sve najgore. Ovo je zaista užasno šta se dešava. To je jedno totalno ludilo, ali imam tu sreću da je crkva moje spasenje. Nema tu, vera i Gospod je jedino spasenje, ne samo za mene već za svakog, naravno, ako čovek to tako prihvati i doživi. Kada se tako postave stvari, sva ta lepota, ta vera, ta ljubav, to mora da izađe, da se vidi. Ovde, i svugde, gde god da smo mi koji se bavimo time, ali i ostali. Bez toga ne može. Bez ljubavi nema ničeg, ne postoji ništa bez ljubavi. Škola stripa, svi koji dolaze u školu stripa, svi oni koji su prošli kroz nju... Svega toga ne bi bilo bez ljubavi. Znaš, uostalom, kako je to bilo.
Naravno.
Da li se sećaš kakva je to lepota bila? Kad smo mi u školi imali problema? Nikada! To su bila takva ispunjenja, to tvrdim i stalno pričam, kad znam da dolazi subota, ja jedva čekam subotu. Ranije smo inače radili i subotom i nedeljom, sad, nažalost, samo subotom, počeli su da nam uzimaju dane, ali nema veze... Čoveče, jedva sam čekao da odem u školu. I odem u školu, presrećan, odem kući još srećniji. Zato što je to bilo ispunjenje.
To sam takođe želeo da te pitam – šta je za tebe Bog?
Ljubav.
Na to smo već i odgovorili.
Nemam šta drugo da ti kažem, osim ljubav. To je čisto reflektovanje – Bog, ljubav, sve ono što mi radimo. Ne može drugačije da bude. Ne bi bilo takve situacije, a ti si to osetio u onim godinama kad si bio ovde. To je to.
Hteo sam i da te pitam koji ti je omiljeni strip-autor, ali osećam da bi odgovor bio sličan kao za knjigu...
Ne, ne... Mislim, ima ih zaista puno, ali kao što si me pitao za knjige, možeš i za ovo. Ti znaš da je za mene Žan Moebius Žiro najveći bio, ali mnogo ih je i pored njega. Baš je pre neki dan umro Žan Klod Mezijer, koji mi je bio omiljen, a umro je isto ovih dana i Jules Radilović, kog mi zovemo domaćim autorom, oni ga zovu hrvatskim, a on je bio jugoslovenski strip-autor. Ima dosta takvih crtača. Danas, pošto i dalje pratim svetski strip i sve što se dešava, i danas ima mnogo mladih, talentovanih strip-autora i svih drugih ilustratora, tako da je malo teško to izdvojiti. Kad kažem Moebius, on jeste najviše uticao na mene, ali ja sam uživao i čitajući Flaša Gordona, to mi je bio fantastičan strip dok ga je radio Den Beri, pa Rejmond (Aleks, prim. ur.), pa su bili drugi, kao Hal Foster... Posle su došli mnogi drugi.
Kad bih ređao današnje autore, samo bih tu naređao preko stotinu imena vrhunskih strip-autora, ilustratora. Uostalom, ako pratiš moju Fejsbuk stranicu*, na njoj se vidi sve ono o čemu sad pričam. Ona je isto što i edukacija u Školi stripa, jer ja nastavljam i radim isto to na svojoj stranici, i mogu da kažem da sam ih iskoristio upravo da prenosim svu onu lepotu koju sam ja dobio, zna se odakle. Oni mene neće moći nikad da koriste, ali ja sam njih iskoristio za to. Naravno, to se i kroz rad ostvari, i to je to. Tu se vide rezultati tog ispunjenja.
Moram da priznam da što sam stariji da je to meni Moebius sve više na nekoj mojoj rang-listi, dok bih, kad sam bio mlađi, govorio verovatno nešto drugo...
Naravno, ja sam ti sad ovde naveo neke klasike, kad bih počeo da ređam neke savremene autore, kao što su Matju Lafrej (Mathieu Lauffray), Aleks Lis, Kler Vendling (Claire Wendling), ne znam, iz Amerike, Japana... Kacuširo Otomo (Katsuhiro Otomo), recimo... Pazi, znaš koliko ih ima? To sve imam kod kuće i mnogo su mi bitni autori, a to je mnogo. Ranije mi dođe neki novinar, pre no što si se ti bavio time, i pita me koji mi je omiljeni strip... Nemoguće da se odgovori jer ih imam na stotine. Jeste jedan od prvih bio Flaš Gordon, svakako, ali ni on nije bio jedini. On je ipak jedan od mnogih, jer se bavim takvim poslom, ne mogu da budem isključiv na taj način, pa da kažem 'e sad 5 ovih autora su mi najbolji'. Meni je bitno da sve vidim, sve saznam, svakoga vidim i od svakog nešto naučim, kao i da to prenosim dalje.
Običaj je da našeg portala da postavimo i nekoliko šaljivih pitanja, pa evo, pošto si stručnjak iz te oblasti – kada bi se potukli Supermen i Hulk, ko bi pobedio?
- Niko ne bi pobedio. 🤣🤣 Ne bi bilo pobednika pošto su oni prosto strip. Naravno, gledali smo to u filmovima, tako da nam je svejedno, ali ne možeš da spojiš njih dvojicu jer je Supremen u DC univerzumu, a Hulk u Marvelovom.
Pa baš zato treba da se sukobe...
Ma ne, jedno je DC, drugo Marvelov univerzum, tako da oni ne mogu da se sretnu, ne mogu da budu u istom svetu. Evo baš danas sam klincima doneo neke Marvelove stripove, Spajdermena i još neke stvari. Znači, to jeste deo nekog našeg interesovanja i volimo da gledamo te filmove i uživamo u njima, ali ja ne ulazim u to. Meni je najdraži strip-heroj od tih superjunaka i dalje Betmen, ako ti to nešto znači. A ako me pitaš zašto on, samo zato što je on najviše čovek, je l' tako? Svi ostali su neki likovi sa raznim natprirodnim moćima.
Foto: redportal.rs/Marijana Vasiljević
Pa dobro, i Ajronmen je čovek.
Pa jeste, ali on je onako, sav u oklopu, mada u redu, i Betmen zna to da bude. Da... Pa ima onaj šaljivi strip kad neko pita Betmena: 'A šta je tvoja supermoć', a Betmen odgovara: 'Novac'. 🤣🤣
Novac je njegova supermoć, tako je. 😄 Kad bi Čiča Gliša bio karakter u stripu, kakav bi bio? 😊
Zavisi. Za mene može da bude Arzak ili Flaš Gordon. Može da bude bilo ko, prosto... Znaš, nema veze, nije bitno da li je Čiča Gliša ili je neki do kraja formiran čovek u crtačkom smislu, ali uvek će biti ono što ja ili strip-autor koji radi s njim jeste u svetu stripa, odnosno kako ga vidi.
Za kraj, šta bi mogao da poručiš čitaocima našeg portala?
Samo čitajte stripove, jer, mogu da vam kažem tačno, sprovođena su istraživanja na svetskom nivou, znači nije bilo nešto lokalnog karaktera, i utvrđeno je da su sva deca koja su čitala stripove i redovno odlazila u prodavnice stripova bila dosta talentovanija, imala dosta bujniju maštu i kasnije su bila dosta izgrađenija kao ličnosti. To su zvanični podaci psihologa koji su se time bavili na svetskom nivou.
To bi možda bila i najbolja poruka.
Definitivno, stripovi su dokazano i izuzetno korisni za razvoj dece.
U stvari, 1. septembra jeste na neki način rođendan Škole stripa, ilustracije i koncept arta Đorđe Lobačev. Međutim, cela ova godina je u znaku 30-godišnjice, pa smo mi to objavili na mreži, tako da ćemo ove godine verovatno napraviti i neku izložbu. Postoji mogućnost od mojih kolega iz udruženja (ULUPUDS, prim. ur.) da se napravi i neka monografija, ali oko toga još uvek ne znam kako bi to tačno izgledalo. Nažalost, tu dosta toga zavisi od mene, a ja sam od onih ljudi koji su neodgovorni u tom smislu da prosto nisam sačuvao neke od stvari i radova koji su bili ovde prethodnih godina. Možda postoje samo imena nekih ljudi koji su ovde dolazili, pri čemu, naravno, ne računam ove koji su postali poznati i za koje znamo, već neke druge koji su ovde bili samo neko vreme. Dakle, možda će nešto biti obeleženo, ali bar smo to već objavili na neki način, stavljeno je na Fejsbuk i na ostalim mestima gde to mogu, da se ove godine slavi naša 30-godišnjica.
