U intervjuu za Redportal.rs Suzana nam je otkrila koju svoju izložbu najviše pamti, kako bi u 5 reči opisala svet koji slika, kao i kako bi bojama opisala društvene mreže 😅
Suzana Stojadinović je srpsko-meksička umetnica 🎨. Slikarka je jarkog i vatrenog kolorita, dok su motivi koje predstavlja često apstraktni i sanjivi. Njene slike nalaze se u mnogobrojnim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama u: Srbiji, Meksiku, SAD, Kolumbiji, Španiji, Grčkoj, Portugaliji, Švedskoj, Velikoj Britaniji, Švajcarskoj, Crnoj Gori. Smatra da nam je priroda dar i opčinjena je savršenstvom koje nas okružuje: od forme i oblika do boje i mirisa.
U žižu srpske šire javnosti dospela je 2020. godine, kada su tzv. kosovske vlasti u Prištini zabranile prenos njenih slika preko privremenog graničnog prelaza na Kosovu, a povodom prethodno zakazane i najavljene izložbe u Severnoj Kosovskoj Mitrovici.
U intervjuu za Redportal.rs Suzana nam je otkrila koju svoju izložbu najviše pamti, kako bi u 5 reči opisala svet koji slika, koje joj je skriveno zadovoljstvo, kao i kako bi bojama opisala društvene mreže 😅.
Svaka moja izložba je posebna priča, bar lično za mene, ali bih se osvrnula na izložbu iz 2010. godine u Meksiku, Punta Maroma. Jedanaest godina posle – „Once años despues” joj je bio naziv, 11 godina od bombardovanja Srbije, 11 godina posle kojih sam izašla u javnost samostalnom izložbom. Bilo je divno toplo veče u tropskoj rajskoj bašti po kojoj su se šetali paunovi na obali Karipskog mora.
S obzirom da mi je dato vrlo kratko vreme za pripremu, odlučila sam da prostor podelim u 3 koncepta 🧐. Prvi je govorio o Srbiji: moj protest protiv rata i sva ona dela nastala unutrašnjim previranjem doživljenog perioda 90-ih godina, koji je svoju težinu nosio i nije izbledeo na tirkiznim obalama Kariba. Drugi je opisivao magičnu prirodu Meksika. Treći ciklus, nazvan „Songline”, oslikavao je, kroz figuraciju pesama kojima se i dan-danas vraćam, čiji zvuci obeležavaju različite epohe moje mladosti i kasnijih godina.
Meksikanci imaju običaj da preseku crvenu traku prilikom otvaranja izložbe, pre ulaska u galeriju. Gospođa Maria Carvajal (Karvahal), slikarka iz Pueble, i maestro dirigent sinfonijskog orkestra Cancuna (Kankun) Mario Monroy (Monroj) bili su domaćini. Pošto je otvaranje palo tačno na dan kada je otpočelo bombardovanje Srbije, rekla sam gospodinu Mariju da hoću da pustim zvuk za vazdušni napad u momentu kada zvanice budu ulazile u galeriju i da želim da pročitam pesmu Matije Bećkovića „Kosovo polje” na srpskom jeziku. Sećam se njegovog začuđenog pogleda i pitanja kako će publika da je razume, pošto je na srpskom. Odgovorila sam mu da bi od svih on možda trebalo najviše da razume moju želju, jer zvuk i muzika jesu najapstraktnije umetničke forme, kao i da će zvuk mog jezika svakako izazvati reakciju, a ko želi da sazna o čemu se radi u pesmi imaće prevod 📜.
Znam samo da je gromoglasni zvuk sirena za vazdušni napad u rajskom vrtu odjekivao hororom koji nagoveštava i da mi je svom snagom povratio sećanja. Znam da sam drhtavim glasom, uzdržavajući suze od ponovo preživljenih momenata u tih nekoliko sekundi, jedva pročitala pesmu. Znam da sam zahvalila mojim prijateljima koji su mi tamo u tuđini bili porodica, podrška, koji su mi vratili veru u ljude, i znam da su tada, napokon, uz zvuk sirene, te tople karipske noći shvatili zašto sam slikala „teške” slike, kako su ih oni nazvali.
Zašto je važna ova izložba?! Shvatiš da si narator priče o jednom narodu čiji tačan geografski položaj retko ko zna, sem da je problematičan. Shvatiš da svuda, u svim nacijama, ima dobrih ljudi i da njih ne predstavljaju oni koji pozivaju na rat i uništenje. Shvatiš da je tačno ono što mi je govorio deda – „U svakom selu gradi kuću”, kao i da je istina univerzalna i prenosi se kroz obične ljude ☝🏻.
Opiši svet koji slikaš u 5 reči.
Kako ide tekst pesme: „Moj svet – čaroban i lep!”
Trenutno je u Beogradu (galerija Aksios) otvorena tvoja izložba Imaginarni lavirint. Šta nam više možeš reći o njoj? 🧐
„Imaginarni lavirint” je tema mog master rada iz 2020. godine na FPU u Beogradu. Na izbor teme sam se sasvim slučajno opredelila jednoga dana, upetljana u rešavanje slike i pronalaženje izlaza iz nje. Čitava ta situacija me je asocirala na lavirint. Ova izložba objašnjava vezu i pravi paralelu između lavirinta kao pojma, metafore, kulturološkog i mitološkog prikaza, sa stvaralačkim procesom kreiranja slike i pojavama u prirodi, vezu sa samim životom.
Foto: Redportal.rs/ Lavirint Suzana Stojadinović
Kroz nju analiziram lavirint kao transcendentno i spiritualno lično doživljeno putovanje, pronalazim sponu između podsvesnog, subjektivnog u odnosima ljudi i mitskim bićima koja obitavaju u lavirintu i povezujem je kroz opis temora koje ja, kao stvaralac, prolazm tokom realizacije rada u procesu stvaranja dela 🤩. Sve to baveći se odnosom estetskog objekta u mom slučaju slike, kao i provocirajući subjekat tj. posmatrača svojom apstrakcijom, koloritom, uz težnju ka obostranoj spiritualizaciji.
Izložba predstavlja nepredmetni svet apstraktne slike, počinje linijom koja je uvek prva na praznom platnu, linija kao nit, ritam, kao putanja, kao spas, linija kao personifikacija života, lutanje u platnu, lutanje u lavirintu, lutanje u životu, traženje odgovora, smisla, izlaza, ostajanja ili opstanka. Boja kao vibracija, kao energija, i, naravno, autobiografska naracija koja obeležava svaku sliku.
Možda isečak iz „Izmišljaja” Horhea Luisa Borhesa najbolje rečima opisuje moj lični osećaj, osećaj receptora sopstvenog univerzuma:
„Zamišljao sam lavirint lavirinta, uvijanje, okretanje, sve širi lavirint koji je sadržavao i prošlost i budućnost i nekako podrazumevao zvezde. Apsorbiran u tim iluzornim zamislima, zaboravio sam da sam gonjen čovek. Osećao sam se, na neodređeno vreme, apstraktni receptor sveta. Nejasna, živa priroda, mesec, ostaci dana učinili su svoj posao u meni; kao i blago spušteni put, koji je sprečavao svu mogućnost istrošenosti. Veče je bilo blizu, ali beskonačno.”
Savet koji je na tebe kao umetnicu ostavio najveći utisak? 🤔
To možda nije savet, pre je bilo pitanje zašto su mi slike tamne, teške. Postavila ga je moja divna prijateljica Fausta Cataneo, magična Italijanka, slikar, iscelitelj 🤗. To me je nagnalo da posle dugo, dugo vremena potražim svetlost u sebi i nju prenesem na platno.
Mi kao ljudska vrsta živimo od svetlosti, ali svojim delima obavijamo se u tamu, skloni samouništenju, plašimo se iskrenosti davanja. Možda će više svetlosti doprineti da se svako od nas transformiše i usmeri pažnju ka njoj. Svetlost daruje život, daruje lepotu, daruje nadu 🎇.
U čemu najviše pronalaziš lepotu?
Lepota je u ljubavi, u prirodi u dobroti. Ljubav, Božija ljubav je najveće, najuzvišenije osećanje kome treba da težimo, iz koga se rađa apsolutno dobro. To je divno opisano u „Poslanici Korinćanima” apostola Pavla, ljubav rađa dobrotu kao najplemenitiju interakciju među ljudima. Priroda nam je dar, opčinjena sam savršenstvom koje nas okružuje: od forme, oblika, boje, mirisa... Samo treba zaista otvoriti sva čula i prepustiti sebe toj lepoti 🤗.
Foto: Redportal.rs/Transcendentalni momenat I Suzana Stojadinović
Knjiga koju bi nosila kroz svetove? 📖
Pre se može reći knjige. I zaista sam ih nosila i prenosila u svoje svetove: Srbija
– Meksiko, Meksiko – Srbija. Izabraću dve: „Terra Nostra” Karlosa Fuentesa, koja mi je otvorila magični svet Latino Amerike u mladosti 💃🏻, i „Monah Kalist” Milivoja M. Jovanovića, koja me je uvela u duhovni svet pravoslavlja 🙏🏻.
Koja je sličnost a koja razlika između Srbije i Meksika? 🧐
U Meksiku sam se osećala među svojima kao u Srbiji. Ljudska toplota i gostoprimstvo su nam zajednički i ta osobina čak i većinu zapadnjaka transformiše i otvori ih ka ljudima. Sve ostalo je kako je moj prijatelj Nenad Todorović rekao: „Kao da sam na drugoj planeti!” 🎇
Buntovna stvar koju si uradila kao tinejdžerka a posebno je se sećaš? 😎
Ja sam stalni tihi buntovnik, tako sebe mogu okarakterisati, i to traje od tinejdžerskih dana 😍.
Foto: Redportal.rs/Transcendentalni momenat III Suzana Stojadinović
Koje piće uvek prihvataš, a koje izbegavaš?
Vino uvek, u njemu je istina 🍷, rakija, u njoj je miris 🥃, tekila, u njoj je igra 💃🏻. Izbegavam sve vrste slatkih likera, nisu za mene.
Kada si se poslednji put smejala i zbog čega?
Smejem se svaki dan, puno se smejem 😁. Okružena sam ljudima koji vole život, a smeh je izraz zdravog duha i lek.
Foto: Redportal.rs/Privatna arhiva
Tvoje skriveno zadovoljstvo je...?
Duge šetnje po prirodi, po mogućstvu bez ljudskog okruženja 😁. Život na obali Karipskog mora okruženog džunglom, prostranstvima prirode u koje smo išli bez ljudi, očistio je moju svest od raznih negativnih energija koje su me okruživale, a toga nisam bila svesna dok nisam došla u Meksiko. San mi je bio da idem sve dublje u džunglu, da tu sagradim kućicu. Uvek smo išli da tražimo kilometarske plaže na kojima nema ljudi ili je bar njihov broj jednocifren. Tek tada sam osećala da se moje energije obnavljaju, čiste. Povratak prirodi je tamo bio potpun. Po povratku u Srbiju nastavila sam te svoje rituale bekstva u „prirodu”.
Imaš 5 mreža: Fejsbuk, Instagram, Tviter, TikTok i LinkedIn. Opiši svaku jednom bojom.
Fejsbuk – plava boja prostranstava neba i vode, nekada davno bila je jedina veza sa porodicom i prijateljima.
Instagram – mnogobojan a samim tim i nedefinisan.
Za sve ostale nemam definiciju. I ovo je previše mreža za mene 😅.
Najgotivnija aplikacija za muziku? 🎶
Spotify – daje mi opcije da istražujem po žanrovima muziku koju volim.
Koliko je u životu bitna želja? 🤔
Želja je suštinski važna, ona je početna iskra mašti, a mašta je važnija od znanja, kako je to Ajnštajn rekao, ona obavija čitav svet. Želja je impuls za ostvarenje snova 🤩.
Poruka za naše čitaoce, gledaoce i slušaoce?
Snovi se ostvaruju. Ljubav i dobrota postoje, težite ka njima. Život je lep! 💗
Foto: Redportal.rs/Proći će a možda i neće Suzana Stojadinović
Svaka moja izložba je posebna priča, bar lično za mene, ali bih se osvrnula na izložbu iz 2010. godine u Meksiku, Punta Maroma. Jedanaest godina posle – „Once años despues” joj je bio naziv, 11 godina od bombardovanja Srbije, 11 godina posle kojih sam izašla u javnost samostalnom izložbom. Bilo je divno toplo veče u tropskoj rajskoj bašti po kojoj su se šetali paunovi na obali Karipskog mora.
