Dejan: Vuk Branković je bio jedan od retkih velikaša sa Balkana koji nije pristao da bude turski vazal i zbog toga je završio u turskoj tamnici, gde je i umro. Strašno je šta su narodno predanje i kasnije guslari uradili tom hrabrom i poštenom čoveku.
U razgovoru sa Dejanom Stojiljkovićem, piscem popularnih romana Konstantinovo raskršće, Duge noći i crne zastave, Kainov ožiljak, Olujni bedem, Dukat za lađara, Neonski bluz i drugih, pričali smo po čemu je poseban i šta obavezno treba posetiti u Nišu, kakve to osobine imaju vampiri, koje knjige treba obavezno pročitati, o diplomatiji nekada i sad, kao i mnogim drugim interesantnim stvarima.
Po čemu je, prema tvom mišljenju, Niš poseban i šta bi preporučio svakom turisti da obavezno obiđe?
Niš je zanimljiv zbog svog geografskog položaja i burne i duge istorije, pre svega. To je tačka na kojoj se spajaju Istok i Zapad, mešavina raznih uticaja, naroda, vera, estetika... U centru imate, recimo, jednu blizu druge, pravoslavnu i katoličku crkvu, džamiju i sinagogu. Zgrada Univerziteta, građena u klasičnom austrijskom stilu, nalazi se odmah pored turske tvrđave iza koje su temelji rimske palate sa oktagonima. Malo koji grad može time da se pohvali, a opet, to je tipično balkanski. Najpoznatije Nišlije su jedan rimski car, jedan lovac, jedan pesnik i jedan bluz pevač... Pogađate, to su car Konstantin, Kalča, Branko Miljković i Šaban Bajramović. U Nišu treba svakako obići tvrđavu, Medijanu, kazandžijsko sokače, Muzej džeza, spomen-sobu Branka Miljkovića, Ćele-kulu, neka izletišta u okolini, i pod obavezno – niške kafane.
Šta je tvoja najdraža uspomena i najveća lekcija iz detinjstva? 🧑🏻
Ja sam odrastao u SFRJ 80-ih i bilo je to jedno lepo detinjstvo, koje sad izgleda kao bajka. Najveća lekcija mi je to da sam shvatio da bajke nisu stvarne i da sve što je lepo kratko traje. Mnogo je lepih uspomena, naročito ako ste, kao klinac, svedok istorije... Od Olimpijade u Sarajevu, Live Aida, pa do pada Berlinskog zida i Piksijeva dva gola protiv Španije... A tu su i one male stvari koje čine život velikim: stripovi sa kisoka, fudbal na male goliće, vruć burek za doručak...
IZVOR: IG dejanstojiljkovic018
Šta bi voleo da si ranije znao?
Da ne treba mešati pića. 🍻
Ko je, prema tvom mišljenju, najznačajnija svetska, a ko naša istorijska ličnost i zašto? 💡
Za svet je teško odlučiti, dvoumim se između Isusa Hrista, Majka Oldfilda i Nikole Tesle... Što se nas tiče, tu nema nedoumice, za Srbiju i Srbe najznačajnija istorijska ličnost je osnivač naše države – Stefan Nemanja.
Ko je naša nepravedno zapostavljena a izuzetno važna ličnost?
To bi svakako bio Njegovo kraljevsko veličanstvo viteški kralj Milan Obrenović, oslobodilac Niša i južnih krajeva, veliki vizionar i reformator, koji je Srbiju uveo u 20. vek. Srbi su mu se, adekvatno našem nacionalnom karakteru, zahvalili tako što su mu ubili sina i snaju, a njega proglasili kockarom i kurvarom, što je „istina” o Milanu koja se održava do dana današnjeg.
Na šta te asociraju crna, bela, crvena i plava boja? ⚫⚪🔴🔵
Na Kapetana Ameriku. Onog iz stripa, ne onog iz filma.
Koje knjige smatraš da bi svako trebalo da pročita i zašto? 📚📖
Bibliju, „Na Drini ćuprija” od Andrića, „Seobe” od Crnjanskog, „Sendmen” Nila Gejmena, „Srce tame” od Konrada i „Mali Princ” od Egziperija. 📚
IZVOR: IG dejanstojiljkovic018
Iako obojica čine neizostavan deo lanca, da li ti je bliža Karađorđeva eksplozivnost ili Miloševa diplomatičnost? Kako doživljavaš jednog, a kako drugog?
Iako sam obrenovićevac, kao što je to, uostalom, i svaki Nišlija – bliži mi je Karađorđe. Ja sam nekako više za borbu nego diplomatiju, naročito kada ta i takva diplomatija podrazumeva „kompromise” kakve je pravio Miloš. Mogla je država da se stvori i bez stavljanja kumove glave na panj.
Kakav je tvoj doživljaj kneza Lazara, a kakav Vuka Brankovića? Da li je prvi zaista toliki junak kakvim ga predanje opisuje, a drugi toliki izdajnik?
Da se odmah razumemo jedno – Vuk Branković nije bio izdajnik. To je notorna izmišljotina. Vuk Branković je bio jedna od retkih velikaša sa Balkana koji nije pristao da bude turski vazal i zbog toga je završio u turskoj tamnici, gde je i umro. Strašno je šta su narodno predanje i kasnije guslari uradili tom hrabrom i poštenom čoveku. S druge strane, knez Lazar se svojom žrtvom na Kosovu iskupio za mnoge pogrešne odluke koje je pre toga doneo. Tu pre svega mislim na to što je izdao cara Uroša. Mislim da je njegov sin despot Stefan Lazarević bio u svemu bolji od njega: i kao vojnik, i kao političar, i kao vladar...
Crnjanski u Rimu, Andrić u Berlinu. Možeš li napraviti paralelu između njih dvojice kao diplomata i kao pisaca? ✨
Teško je porediti dva tako velika duha. Naročito ako imamo u vidu da su imali sasvim suprotne karaktere. Ali te njihove diplomatske misije, u stvari, govore o nečem drugom. O snazi države čiji su predstavnici bili i gde su pored njih u diplomatskom koru bili i jedan Dučić i Rakić. A pogledajte danas... Koga sve mi imamo u diplomatiji? Ljude koji ne govore jezike, ne znaju protokol i običaje zemlje u kojoj se nalaze i gde predstavaljaju Srbiju. Zamislite da na nekom prijemu u Berlinu, recimo, Andrić dočeka Ribentropa tako što uzme mikrofon i zapeva mu „Miljacku”? Znam. Ne ide.
IZVOR: IG dejanstojiljkovic018
Toplica Milan, Ivan Kosančić i Miloš Obilić su glavni junaci u nekoliko tvojih knjiga. Kako doživljavaš svakog od njih? Ko ti je najdraži i zbog čega? 📚
Isto onako kako ih je opisala narodna pesma. Knez Lazar nazdravlja Kosančiću po lepoti, Toplici po visini, a Obiliću po junaštvu. I to je otprilike i moj doživljaj. S tom razlikom što ja to vidim na jedan duhovan način. Kosančićeva lepota je, pre svega, lepota njegove duše, Toplica je visok ne fizički nego moralno, a Obilićevo junaštvo, na kome mu nazdravlja Lazar, tek treba da se desi... U tom trenutku ni Obilić sam ne zna kakva klica herojstva se začela u njemu. To je izazovno za pisca: da usvoji i nadogradi nešto takvo što je vremenom postalo deo kolektivnog sećanja čitavog jednog naroda. Najdraži mi je, logično, Kosančić jer sam poreklom iz kraja u kome je on nekada imao posed. Moja majka je rođena u selu Ivan Kula pored Kuršumlije.
IZVOR: IG dejanstojiljkovic018
Šta to ima vlaška magija što druge nemaju? ⚡
Dobar marketing.
U knjizi Konstantinovo raskršće spominješ vampire. Da li veruješ da oni postoje? Kako i sa kojim osobinama ih zamišljaš? 🧛🏻♂️
Moje preispitivanje vampirskih mitova u tom romanu je, u stvari, takvo da postavljam pitanje ko su vampiri uopšte. Njihovo postojanje, bar meni lično, nikada nije bilo pod znakom pitanja. Ali vi danas imate razne vrste vampira, pre svega one koji vam kradu energiju, vreme, strpljenje... I za njih ne postoji nikakav glogov kolac ili srebrni metak. Najviše ih ima među političarima. A kao što znate, politika je bedno i ružno zanimanje, koje unižava ljudski duh i na kraju od čoveka stvara nečoveka. Samim tim, vampiri koji se njome bave ne mogu da budu lep prizor – ni za slušanje ni za gledanje. 🧛🏻♂️
Pretpostavljamo da su svakom piscu njegova dela poput dece između koje ne može da bira koje mu je draže, ali ako bi mogao, koje delo bi izdvojio kao najdraže i zašto? 📚
To bi, svakako, bila moja prva knjiga „Leva strana druma”. To je, dobrim delom, moja autobiografija. Neka druga vremena, neki drugi ljudi, neki drugi Niš... I nečija tuđa mladost. A opet sve osećaš kao svoje.
Šta je tvoja zvezda u beskrajnom plavu krugu? ⭐
Nemam baš neki duboko ličan i poetičan doživljaj te zvezde i tog kruga... Za mene je, jednostavno, to je jedna od najboljih početnih rečenica nekog romana... Uz onu čuvenu Tolstojevu kojom počinje „Ana Karenjina” i onu kojom počinje Kingova novela „Izmaglica”, a koja glasi: „Ovako se to desilo.”
Poruka za naše čitaoce? 📜
Džon Ford je jednom rekao: „Ako hoćeš da pošalješ poruku – idi na poštu”. Dobro, ako baš mora neka poruka, evo: Čitajte više knjiga, gledajte manje televizije.
Autor: Viktorija Marković
