Knez Arsen Karađorđević je po mnogo čemu bio specifična osoba, čovek koji je dobar deo svog života proveo u vojsci i raznim ratovima, boreći na strani francuske, ruske i srpske vojske.
Rođen je u Temišvaru 16. aprila 1869. g. kao deseto dete kneza Aleksandra i kneginje Perside, kao mlađi brat Petra Karađorđevića, budućeg srpskog kralja. Školovao se u Francuskoj, da bi u Legiju stranaca pristupio kao običan vojnik 1881. Sa Legijom je prošao borbe u Vijetnamu, zatim u Alžiru i Tonkinu, u kojima je pokazao hrabrost i trezveno razmišljanje i u najtežim trenucima, tako da je bio čak i odlikovan.
Posle tih angažmana, na poziv cara Nikolaja stupa u rusku vojsku, na čijoj se strani kasnije borio u sukobu sa Kinom, ali i u rusko-japanskom ratu. Upravo u to vreme, pre no što će dobiti srpsko državljanstvo posle Majskog prevrata, desio se njegov najpoznatiji dvoboj, u kom je lice u lice morao da se suoči sa svojim dotadašnjim prijateljem, baronom Karlom Gustavom Manerhajmom. Kao što je i u većini džentlmenskih dvoboja uglavnom bio slučaj, i ova svađa koja je dovela do bacanja rukavica je prouzrokovana naklonošću jedne dame.
SLIKA: Karl Gustav Manerhajm 1904. godine
Baron Manerhajm je bio potomak Nemaca koji su se doselili u Rusiju, dok je njegova porodica primila plemićku titulu krajem XVII veka od švedskih vladara. S druge strane, mnogi savremenici su u Arsenu videli figuru koja je bila najsličnija njegovom dedi od svih Karađorđevića. Posedovao je taj nemirni duh, smelost i ludu hrabrost zbog koje nije zazirao ni od koga. Obojica su bili oficiri elitnog Kavaljergardijskog puka i važili za vrhunske borce, ali su bili i veliki prijatelji koji su znali do kasno da ostanu zajedno, i to na skoro svakom okupljanju na koje bi bili pozvani.
Međutim, na jednom od prijema koje je početkom leta 1890. organizovao knez Feliks Feliksovič Jusupov, njih dvojica su razmenili teške reči, najverovatnije oko toga ko zaslužuje da otvori bal zajedno sa tad 17-godišnjom Aurorom Demidov, koja je inače važila za jednu od najpoželjnijih udavača u Petrogradu. Demidova je imala plemićko poreklo a njena porodica je bila nadaleko poznata jer su Demidovi posedovali fabrike oružja i razne rudnike gvožđa i zlata.
SLIKA: Knez Arsen u uniformi kozačkog atamana i kneginja Aurora Demidova
Iako je grupa oficira koja je poznavala obojicu pokušavala da ih odgovori od dvoboja, nijedan od njih nije želeo da odustane. Zato je dvoboj dogovoren brzo. Baron Manerhajm je imao pravo prvog pucnja, koji je iskoristio – i promašio. Arsen, međutim, nije imao nameru da ovaj dvoboj izgubi. Njegov pucanj je ranio barona, koji je morao da prizna poraz.
Posle ove pobede, njegova reputacija neustrašivog se još više raširila po oficirskim krugovima, u kojima se uglavnom širila priča da je Manerhajma namerno samo ranio, kako bi mu pokazao da je Aurora samo njegova i Božija. Ovaj dvoboj je postao zanimljiv mnogima u Evropi, baš zato što se odgirao između dva prijatelja.
Zato je o njemu spevao stigove čak i tada poznati bečki poeta Ludvig Pecl:
Delili su trpezu i čaše nada,
a krvni protivnici su sada.
Gle jada,
razdvoji ih krvna uvreda tada.
Jedan drugom, lagano,
grobnu raku u polju spremaju.
Zašto se pukovnik sad,
kao nekad,
Arsenu ne nasmeje u lice,
pre no što od njegove ruke strada...
Ah, sudnji čas kuca,
biraj pištolj, nem i hladan.
Da li zbog ishoda dvoboja ili ne, Arsen i Aurora su se venčali dve godine kasnije, tako da je iz tog braka rođen Pavle Karađorđević 1893. godine, kasnije poznat kao namesnik u Kraljevini Jugoslaviji.
Kada su u pitanju odnosi između barona Manerhajma i Arsena Karađorđevića, njihovi putevi su nastavili da se prepliću sve do izbijanja Balkanskih ratova, odnosno dok su obojica služila u ruskoj vojsci.
SLIKA: Karađorđevći na Cetinju, oko 1890. g.; Knez Arsen je gore desno
Međutim, i posle tih ratova njihove sudbine će nastavljati da se ukrštaju, sve dok god su bili u ruskoj službi. Obojica će kasnije postati generali ruske vojske i miljenici cara, dok će Arsen u rusko-japanskom ratu izazvati i oduševljenje u ruskoj štampi, koja je redovno pisala o podvizima jedinica koje je vodio. Zbog zasluga u ovom ratu će ga i Nikolaj II nagraditi najvišim ratnim odlikovanjem tadašnje Rusije - Zlatnom Georgijevskom sabljom sa brilijantima, uz natpis Za hrabrost.
Knez Arsen je umro 1938. u Parizu, a posmrtni ostaci su preneti u Jugoslaviju i sahranjeni u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Nevezano za sve, on je ujedno ostao i najodlikovaniji srpski oficir sve do današnjih dana.
Kada su dvoboji u pitanju, učestvovao je u više od 40 njih, iz kojih je 30 puta izašao kao pobednik, i to 15 puta usmrtivši, a 15 puta ranivši protivnike, dok je 7 dvoboja rešeno pomirenjem, odnosno nerešeno, kako bismo danas rekli.
"Zato vi pobeđujete"
Malo je poznato da je knez Arsen Karađorđević 1911. pristupio Crnoj ruci, radi odbrane i ujedinjenja ugroženog Srbstva. Uoči Balkanskih ratova dobio je i čin u srpskoj vojsci, tako da je komandovao Konjičkom divizijom, i to u vreme kad ona imala ključnu ulogu u najbitnijim bitkama kod Kumanova, Bitolja i na Bregalnici. Iz Balkanskih ratova je ostala i čuvena anegdota u kojoj je glavni akter bio upravo knez Arsenije, a to je razgovor sa bugarskim vojnikom nakon što je srpska vojska zauzela kotu 550 u selu Lepopevcima 1913. g.
Tada je Arsen, videvši da ima dosta ranjenih bugarskih vojnika, naredio da im se smesta ukaže lekarska pomoć, što je za to vreme bilo nešto što se graničilo sa nezamislivim.
Tada se jedan od ranjenih bugarskih vojnika jako začudio ovom gestu srpskog oficira, a kad mu je rečeno da to nije samo oficir, već da se radi o rođenom bratu srpskog kralja, koji se zajedno sa običnom vojskom borio u prvim redovima, samo je kratko prokomentarisao Zato vi pobeđujete.
Autor: Marko Radovanović