Vrlo je nelagodna konvencija akcionog filma po kojoj nema samilosti za kolateralne i anonimne „neprijateljske“ žrtve, dok su one na strani fokalizatora strukturno privilegovane i uvek oplakane po matrici herojskog životopisa. U novom Top ganu, nastalom 36 godina posle onog prvog, depersonalizovanje neprijatelja sprovedeno je u potpunosti. Naziva se prosto „Enemy“, bez ikakvog geografskog iliti kulturnog lociranja, osim što se na osnovu pejzaža gde je smešten može i dalje iščitati (ne)svesni hladnoratovski strah od snegom zavejanih planina Rusije 🧐.
U kontekstu vojničkog patriotizma identitet neprijatelja ne mora da bude važan i legitimno je da postoje proizvodi za održavanje borbene gotovosti u lokalnim okvirima. Međutim, holivudska industrija svakako radi i na izvozu „vrednosti“ u beli svet i onda stvari postaju komplikovanije.
Najzanimljivije je to što se u filmu Top gan: Maverik neintencionalno razotkriva anksioznost američke imperijalne politike u pogledu dalje budućnosti. Mada se bez većeg problematizovanja usvajaju oveštale geopolitičke pozicije u odnosu na protekle istorijske događaje (primera radi Irak i Bosna doživljavaju se kao neupitni označitelji američkog „uspeha“ te sledstveno tome kao polja koja služe za muzejske parade izvojevane premoći i deklarativne humanosti), ipak tu postoje neke zvrčke 🧐.
Najpre, na planu naracije, nagoveštava se da američkim vojnim stratezima usluge Toma Kruza, kao sinegdohe upliva ličnog u istorijsko, ubuduće neće biti potrebne 😵. Na početku filma on je tretiran skoro kao rashodovani vazduhoplovni heroj, a nakon poslednje akcije koja mu je nekako dopuštena postaće potpuno izlišan jer će ljudska (i donekla humana) veština ratovanja biti prepuštena hladnim mašinama. Kod mehaničkih egzekutora dakako neće biti etičkih dilema koje je ovaj poslednji akcioni heroj izražavao pre svega u vidu nepoštovanja instutucionalne hijerarhije dobra i zla. Buduće delegiranje odgovornosti na robotizovane izvršitelje ukazuje na latentne enklave antiuniformnog otpora ☝🏻.
Pre nego što mašine dođu na red, u filmu je tematizovana i ljubomora mlađih kolega na starijeg zato što se njima ne obezbeđuje dovoljno ratova kako bi se dokazali. Time se preneseno pokazuje da imperiju zasnovanu na vojnoj industriji neizdrživo svrbe prsti za proizvodnjom konflikata koji su u temelju njenog samoodržanja. Da bi bili vojnoindustrijski efikasniji, junaci novog Top gana operisani su od iole ozbiljnog tretiranja globalnih pitanja. Njima je, recimo, nebitno da li se u prošlosti radilo o Korejskom ili Hladnom ratu (zabuna u jednoj pošalici donekle nastaje zbog slične zvučnosti na engleskom jeziku: Korean War – Cold War).
Sa zanatske strane pak film je skoro savršeno izveden 🎬. Prepoznatljiva muzika iz prvog dela Top gana obogaćena je atmosferski prisnim pozadinskim numerama, kao i melodijski inspirisanom Lejdi Gagom. Priča je scenaristički veoma vešto stesana, događajno koncentrisana, sa preciznim osnovnim zapletom a bez mimetičkih viškova u elementarnoj herojskoj motivaciji. Direktor fotografije je sjajno obavio posao, snimivši sve što je bilo fizički izvodljivo bez specijalnih efekata. Džozef Košinjski režiserski drži film u čvrstim rukama: komplikovane i faktički nerealne scene uspeva da dovede do iluzije realističnosti. Avijatičarske nebeske akrobacije ovde izgledaju kao reinterpretacija do detalja osmišljene tradicionalne baletske koreografije.
Tehničku sreću pomalo glumački kvari Tom Kruz kod koga se u krupnim planovima oseća nelagoda od prikazivanja sopstvenog botoksiranog lica, kao da time facijalno otelotvoruje imperijalno-kozmetičku anksioznost. Glumački šou krade odlična Dženifer Koneli, čija ženska harizma, bez kruzovskih protetičkih otežavajućih okolnosti, prirodno teče sa filmskog platna 🤩. U ulogama Eda Harisa i Vala Kilmera naglašavanjem jedne osobenosti došlo se do prilike za epizodne bravure (u slučaju Kilmera ta osobenost je u lepo-strašnom omažu „prepisana“ iz života, tj. iz njegove stvarne bolesti).
Upravo zbog toga što se radi o vrhunskom zanatskom proizvodu, ali i ideološki jasno postavljenom filmu, gledaoci mogu biti dovedeni u ambivalentnu situaciju. S jedne strane, tu je nelagoda zbog iskustva prisustva očiglednoj NATO propagandi, u kojoj nema primisli o davanju prava glasa razlozima „neprijatelja“ za spravljanje nuklearnog oružja, kao da se po sebi razume da jedna strana treba da ima monopol sile. S druge strane, empatija sa vešto izvedenom herojskom a nesavršenom biografijom Toma Kruza (uvek umetnički uspelijom od navodno savršene), kao i zanimanje za etičko razrešenje odnosa među likovima, doprinose organskoj recepciji koja obično ima tendenciju da odnese prevagu nad onom ideološkom.
Ako bismo se upustili u igru direktnog imenovanja neprijateljskih strana, pomenuta ambivalencija mogla bi da bude strukturni model za ishod aktuelnog rata u Ukrajini. Budući da je na sadržinskom planu iskazana imperijalna anksioznost, u tome se nalazi i strepnja od realne vojničke pobede Rusije. Nasuprot tome, formalni aspekt nanovo dokazuje američku superiornost u popkulturnom ratu, tako da će medijsko proglašavanje NATO („ukrajinske“) pobede biti lak posao njihovim mašinama za proizvodnju virtuelne stvarnosti 🧐🧐🧐.
DOJAVA O BOMBI NA NIŠKOM AERODROMU ✈️
Pre 89 godina ROĐEN je glumac DRAGOMIR BOJANIĆ - GIDRA 🎂
Autor: Igor Perišić
