Dva brata, Igor i Borko Ađančić i još šestoro Ađančića, iz sela Babin Most, koji su porodično gnezdo svili na mestu gde je nekada bila štala, više od deceniju obijaju pragove institucija ne bi li došli do novog krova nad glavom. Posle deobe stričeva, njegovom ocu je pripao deo dvorišta gde su držali stoku, ali iako je to plavni deo avlije, rešili su da sazidaju prizemljušu, jer je tu bilo vode i struje.
Kuća je sagrađena 1987. a pošto se oženio, Igor sa majkom i suprugom je krenuo da nešto renovira ne bi li zatro vlagu. Skoro na samom kraju "srpskog dela" Babinog Mosta, vekovima je tu brojna familija Ađančić.
- Kuća tone, a dozidani sprat krivi se i tone. Pitanje je vremena kada će nas sve zatrpati. Najteže je noću, jer ne znamo da li ćemo živi da osvanemo - kaže Igor, radnik Elektro Srbije, koji je do rata bio u Obiliću, u termoelektranama, a sada je radno angažovan u Obrenovcu.
Angažovan je dok traje remont, a onda je na „onih 60 odsto od plate”. Ulaze Sara, 13 joj je godina, Vidoje godinu mlađi i najmlađi Sava, kojem je osma godina. Svi su osnovci škole „Milan Rakić”, sagrađene 1926. godine u centru sela.
- Vidoje nije išao u školu. Celu noć se gušio od astme. Jedva je jutros došao do vazduha. Razbolelo nam se dete od vlage, koja eno, onde izbija - zagazi Igor na kraj sobe, gde se podigao laminat i noge mu zapljusnu voda.
- Ni žena mi nije dobro. Operisala je karcinom štitne - savio se Igor od muke, od jada, ne gasi cigaru, ali kaže da mu je mnogo teško palo kada direktor Elektro Srbije, koji sedi u Beogradu, nije hteo da ga premesti „bilo gde na Kosovu, kako bi bio sa decom”!
- Pre dva meseca smo krečili. Pogledajte kako su crni zidovi. Vidite li kako se runi zid od vlage - kaže Zorica.
Od 2013. godine obijaju Ađančići pragove srpskih i kosovskih institucija. Predavali zahteve Kancelariji za KiM u Kosovskoj Mitrovici, ali odgovor nije stigao. U srpskoj opštini uvek isti odgovor – "nemamo para".
U kosovskom Ministarstvu za povratak i zajednice, odgovarali da "grade kuće povratnicima".
- Podnosimo zahteve punih devet godina, ali ništa. A toliko se kuća ovde izgradilo. Da vas povedem, da vidite, nove kuće, a ljudi u Srbiji. Pa za kakav se oni opstanak i ostanak bore? Mi odavde ne idemo, pa nek se svet čudi kad nas jedno jutro nađu zatrpane”, ogorčeno, ali nekako mirno - govori Igor.
- Nikad ne znamo kad će Vidoje da se guši. Hoće njemu i od sekiracije. Izbegavamo da pred njim pričamo o ovome - obamrla, u dahu govori Zorica.
Čuvši tarapanu koja nastade zbog Vidoja, usled asmatičnog napada, strmeknuše se sa „klimavog” sprata Borko (43), žena mu Dejana i sin Nikola, osmogodišnjak.
Žive u dograđenom spratu kuće, sa kojeg je nedavno jak vetar odneo crepove. Njihov sprat nema ploču, plafon je od trske.
- Samo čekamo kada ćemo da propadnemo. Sve je ovo improvizacija. A pogledajte zid. Soba, kuhinja... sve natopljeno vodom. Sve od hrane smo morali da bacimo, a još nismo ćebad i jorgane osušili - govori Borko, koji zbog bolesti ne može da radi, nego i njih troje žive od nadoknade iz Elektro Srbije.
Pola krova bez crepa, zid se naherio jer je deo kuće poklekao. Dolazili su „stručnjaci”, arhitekta, "kuća mora da se ruši, nema drugog rešenja".
- Vidite crkvu! Svakog jutra se svi pomolimo da taj dan preteknemo - pokazuje Igor rukom na Crkvu Pokrov Presvete Bogorodice, crkvu gde je pogubljen knez Lazar, a njegovo telo kasnije preneto u Ravanicu i gde su sahranjeni Miloš Obilić, Ivan Kosančić, Toplica Milan, i gde su naknadno pohranjene kosti Srba stradalih u ratu 1915. godine.
SRAMOTA AMERIKANCA: Đoković to nije zaslužio 🤬🤬🤬🤬
Autor: redportal.rs