Vi­še od de­ce­ni­ju obi­ja­ju pra­go­ve in­sti­tu­ci­ja ne bi li do­šli do no­vog kro­va nad gla­vom

Dva bra­ta, Igor i Bor­ko Ađan­čić i još še­sto­ro Ađan­či­ća, iz se­la Ba­bin Most, ko­ji su po­ro­dič­no gne­zdo svi­li na me­stu gde je ne­ka­da bi­la šta­la, vi­še od de­ce­ni­ju obi­ja­ju pra­go­ve in­sti­tu­ci­ja ne bi li do­šli do no­vog kro­va nad gla­vom. Po­sle de­o­be stri­če­va, nje­go­vom ocu je pri­pao deo dvo­ri­šta gde su dr­ža­li sto­ku, ali iako je to plav­ni deo avli­je, re­ši­li su da sa­zi­da­ju pri­ze­mlju­šu, jer je tu bi­lo vo­de i stru­je.

Ku­ća je sa­gra­đe­na 1987. a po­što se ože­nio, Igor sa maj­kom i su­pru­gom je kre­nuo da ne­što re­no­vi­ra ne bi li za­tro vla­gu. Sko­ro na sa­mom kra­ju "srp­skog de­la" Ba­bi­nog Mo­sta, ve­ko­vi­ma je tu broj­na fa­mi­li­ja Ađan­čić.

- Ku­ća to­ne, a do­zi­da­ni sprat kri­vi se i to­ne. Pi­ta­nje je vre­me­na ka­da će nas sve za­tr­pa­ti. Naj­te­že je no­ću, jer ne zna­mo da li će­mo ži­vi da osva­ne­mo - kaže Igor, rad­nik Elek­tro Sr­bi­je, ko­ji je do ra­ta bio u Obi­li­ću, u ter­mo­e­lek­tra­na­ma, a sa­da je rad­no an­ga­žo­van u Obre­nov­cu.

An­ga­žo­van je dok tra­je re­mont, a on­da je na „onih 60 od­sto od pla­te”. Ula­ze Sa­ra, 13 joj je go­di­na, Vi­do­je go­di­nu mla­đi i naj­mla­đi Sa­va, ko­jem je osma go­di­na. Svi su osnov­ci ško­le „Mi­lan Ra­kić”, sa­gra­đe­ne 1926. go­di­ne u cen­tru se­la.

- Vi­do­je ni­je išao u ško­lu. Ce­lu noć se gu­šio od ast­me. Je­dva je ju­tros do­šao do va­zdu­ha. Raz­bo­le­lo nam se de­te od vla­ge, ko­ja eno, on­de iz­bi­ja - za­ga­zi Igor na kraj so­be, gde se po­di­gao la­mi­nat i no­ge mu za­plju­snu vo­da.

- Ni že­na mi ni­je do­bro. Ope­ri­sa­la je kar­ci­nom štit­ne - sa­vio se Igor od mu­ke, od ja­da, ne ga­si ci­ga­ru, ali ka­že da mu je mno­go te­ško pa­lo ka­da di­rek­tor Elek­tro Sr­bi­je, ko­ji se­di u Be­o­gra­du, ni­je hteo da ga pre­me­sti „bi­lo gde na Ko­so­vu, ka­ko bi bio sa de­com”!

- Pre dva me­se­ca smo kre­či­li. Po­gle­daj­te ka­ko su cr­ni zi­do­vi. Vi­di­te li ka­ko se ru­ni zid od vla­ge - kaže Zo­ri­ca.

Od 2013. go­di­ne obi­ja­ju Ađan­či­ći pra­go­ve srp­skih i ko­sov­skih in­sti­tu­ci­ja. Pre­da­va­li zah­te­ve Kan­ce­la­ri­ji za KiM u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, ali od­go­vor ni­je sti­gao. U srp­skoj op­šti­ni uvek isti od­go­vor – "ne­ma­mo pa­ra".

U ko­sov­skom Mi­ni­star­stvu za po­vra­tak i za­jed­ni­ce, od­go­va­ra­li da "gra­de ku­će po­vrat­ni­ci­ma".

- Pod­no­si­mo zah­te­ve pu­nih de­vet go­di­na, ali ni­šta. A to­li­ko se ku­ća ov­de iz­gra­di­lo. Da vas po­ve­dem, da vi­di­te, no­ve ku­će, a lju­di u Sr­bi­ji. Pa za ka­kav se oni op­sta­nak i osta­nak bo­re? Mi odav­de ne ide­mo, pa nek se svet ču­di kad nas jed­no ju­tro na­đu za­tr­pa­ne”, ogor­če­no, ali ne­ka­ko mir­no - go­vo­ri Igor.

- Ni­kad ne zna­mo kad će Vi­do­je da se gu­ši. Ho­će nje­mu i od se­ki­ra­ci­je. Iz­be­ga­va­mo da pred njim pri­ča­mo o ovo­me - oba­mr­la, u da­hu go­vo­ri Zo­ri­ca.

Čuv­ši ta­ra­pa­nu ko­ja na­sta­de zbog Vi­do­ja, usled asma­tič­nog na­pa­da, str­mek­nu­še se sa „kli­ma­vog” spra­ta Bor­ko (43), že­na mu De­ja­na i sin Ni­ko­la, osmo­go­di­šnjak.

Ži­ve u do­gra­đe­nom spra­tu ku­će, sa ko­jeg je ne­dav­no jak ve­tar od­neo cre­po­ve. Nji­hov sprat ne­ma plo­ču, pla­fon je od tr­ske.

- Sa­mo če­ka­mo ka­da će­mo da pro­pad­ne­mo. Sve je ovo im­pro­vi­za­ci­ja. A po­gle­daj­te zid. So­ba, ku­hi­nja... sve na­to­plje­no vo­dom. Sve od hra­ne smo mo­ra­li da ba­ci­mo, a još ni­smo će­bad i jor­ga­ne osu­ši­li - go­vo­ri Bor­ko, ko­ji zbog bo­le­sti ne mo­že da ra­di, ne­go i njih tro­je ži­ve od na­dok­na­de iz Elek­tro Sr­bi­je.

Po­la kro­va bez cre­pa, zid se na­he­rio jer je deo ku­će po­kle­kao. Do­la­zi­li su „struč­nja­ci”, ar­hi­tek­ta, "ku­ća mo­ra da se ru­ši, ne­ma dru­gog re­še­nja".

- Vi­di­te cr­kvu! Sva­kog ju­tra se svi po­mo­li­mo da taj dan pre­tek­ne­mo - po­ka­zu­je Igor ru­kom na Cr­kvu Po­krov Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, cr­kvu gde je po­gu­bljen knez La­zar, a nje­go­vo te­lo ka­sni­je pre­ne­to u Ra­va­ni­cu i gde su sa­hra­nje­ni Mi­loš Obi­lić, Ivan Ko­san­čić, To­pli­ca Mi­lan, i gde su na­knad­no po­hra­nje­ne ko­sti Sr­ba stra­da­lih u ra­tu 1915. go­di­ne.

Autor: redportal.rs