Deklarisani socijalista, švedski režiser Ruben Estlund, snimio je film koji – mada povremeno ideološki luta, što naravno ne mora da bude umetničkiloše – jasno izražava (auto)ironiju prema levim politikama i pridruženim kulturnim akcijama. Činjenica da je Trougao tuge dobio Zlatnu palmu u Kanu, kao i Evropsku filmsku nagradu za najbolje ostvarenje 2022. godine, budi izvesnu nadu da se „leva“ i angažovana umetnost ponešto oslobađaju službe neototalitarnim projektima te da, u široj slici, ima razloga zaumereni optimizam u pogledu života umetnosti kao slobodne kreacije duha. 😊
Svakako da film Trougao tuge nije dosledno prevratničko delo, ali ipak ukazuje na izvesne pukotine u čvrsto spletenim mrežama festivalske umetnosti. Da bi se reklo nešto protiv kontrolisane struje, film je morao da bude u načelu antikapitalistički angažovan. 🤷🏻♂️ Predvidljivo se, recimo, u potpalublju luksuznog broda čuje Internacionala. Ipak, Estlund je odlučio da taj angažman rastvori kroz žanr crne komedije. Tako je dobio priliku dablazirani „levi“ narativ, koji nimalo paradoksalno uglavnom utire put slavi imoći u globalnom umetničkom svetu, nekad blago a katkad odlučnije dovede u pitanje.
Antologijska je pervertovana scena rasprave između socijalizma i kapitalizma, personifikovana u likovima američkog kapetana broda, alkoholičara i marksiste (Vudi Harelson) i ruskog oligarha i tvrdogkapitaliste (sjajni hrvatski glumac Zlatko Burić). Uz obilatu upotrebu alkohola, njihov rat citatima Marksa i Lenjina, s jedne, i Ronalda Regana i Margaret Tačer, s druge strane, postaje obrnuta a realna slika savremenogsveta gde glavni ideolozi marksizma dolaze sa Zapada, a praktikanti prvobitnih i ostalih akumulacija kapitala sa Istoka.
Kada rasprava uzme maha, i budalasti kapetan i raspojasani Rus svoju ideološku osnovu moraju da podupiru konsultujući Gugl pretragu. Time se potcrtavaju proizvoljnost i površnost u ideološkom opredeljenju aintelektualni disput se razgoljava do svojih izveštačenih korena koji imaju i kemp žilice. Nijedna strana nije utemeljena na autentičnim duhovnim potrebama, već se isključivo pozicionira u ekonomiji igranja ideološkihuloga, isplativih kako god se stvar okretala kao na idejnoj modnoj pisti.
Od ove scene, negde na polovini radnje, film „proradi“ u svojoj bioskopskoj živosti. Nasuprot državno ili multikulturalno dotiraneumetnosti koja ne vodi ama baš nikakvog računa, levičarski rečeno, oobičnom čoveku/gledaocu, nego o zadovoljavanju agendi svojih finansijera smaranjem „woke“ narativima, Estlund uspeva da stvori pitak geopolitički karneval, pre svega zbog dobro postavljenih likova u scenariju sa pametnosrezanim replikama. 😊💪🏻
Izvesna razvučenost filma, naročito u središnjem delu, jeste opravdana nužnošću sporog i pažljivog uvođenja likova kako bi do kraja skoro svi postali narativno važni. Zahvaljujući takvom postupku, filipinska glumica Doli de Leon u trećem delu neočekivano a motivisano preuzima primat, krade glumački šou, ali postaje i nositeljka jedne ideološke subverzije. Kada poniženi i uvređeni preuzmu vlast, odnosno kada nekadašnja „menadžerka toaleta“ postane liderka nove zajednice, veoma antropološki realistično otkriva se kakve mogu biti – nemilom istorijom dobranopotvrđene – konsekvence revolucionarnih promena.
Još u nečemu Estlund, izgleda, nije popustio globalnoj histeriji. Ruski svet i(anti)kultura ostavljeni su kao ravnopravan, makar i cinično tretiran, deosvetske kulturološke mape. Faktografije radi treba istaći da je film sniman 2020. godine, dakle pre rata u Ukrajini, u vreme kada su ruske sadržine bile nešto malo podobnije za zapadni svet. Međutim, „ludi Rusi“ ili bilo šta uvezi s Rusijom moglo je i u postprodukciji biti „kenselovano“, kao što toneki drugi autori preventivno čine. Estlund je čak imao dovoljno hrabrostida ostavi i ruski kavijar kao bitan kulturološki označitelj, ravnopravno sa, primera radi, brendovima poput Balenciage ili H&M-a, uz Nutellu koja imanajistaknutiju epizodnu ulogu u satiričnoj potki filma. 🎬
No, najsubverzivnija sadržina jeste ona u otrovno ironičnom tretmanu feminizma najmlađih generacija. Sve do feminizma trećeg talasa nije se išlo dalje od opravdane ženske borbe za ravnopravnost, koju je sa aspekta tradicionalnog humanizma valjalo podržavati. Četvrti talas feminizma, formiran od druge decenije 21. veka bez ikakve autokritičke samosvesti, pojedinim svojim praktičnim segmentima razotkriva verovatno i nesvesnutendenciju borbe za dominaciju a ne za ravnopravnost. Vidljivo je to najprepreko pokušaja uvođenja nekih staljinističko-egzorcističkih i tehnološki „naprednih“ mehanizama u aktuelno društvo.
U odnosu glavnih likova, manekenâ i influenserâ Jaje (prerano preminula Šarlbi Din) i Karla (pasivno lepi Haris Dikinson), sjajno je dočaranamutacija najfriškijih varijanti feminizma u golu žensku manipulaciju. Pritome se, na društvenom planu, tematizuje diskriminacija muških manekena,a na ličnom planu bez pardona se pokazuje kako radikalni ženski aktivizamponekad rezultira nagonom da se muškarci tretiraju kao krpe. U humornomdoživljaju rodnih uloga, zatim u korisnoj ironiji spram mantri o zlompatrijarhatu i toksičnosti alfa-mužjaka, prirodno je ishodište da se kao uobrnutom ogledalu nakratko formira jednako nasilan matrijarhat, nimalorazličit od onoga čemu je trebalo da bude alternativa.
U intervjuima, Ruben Estlund često pominje da se u Francuskoj film višedopao desničarima nego levičarima, što je njemu bilo vrlo zanimljivo i nakraju krajeva – drago. Ovom malom ideološkom transgresijom, Trougao tuge učinio je dobru uslugu savremenoj angažovanoj umetnosti, pokazujućikako se „revolucionarna“ politička akcija ne mora ostvarivati u potpunoj poslušnosti nalozima diskurzivne moći. Tako se, uz pojačani oprez, i zapadnim udobnim levim politikama može pomalo verovati da se katkad zaista bore za nekakvu nekontrolisanu slobodu. 😊😎💗
IZVOR: YT / NEON
Nestvarna partija Nikole Jokića! 🤩🤩🤩
Autor: Igor Perišić
