Dodaje da mu je matematika najdraži predmet, a sviđa mu se i to što je fudbal popularan i ovde, kao i u Engleskoj 😊⚽⚽

Polazak u školu uvek je izazovan i pun uzbuđenja za svu decu, a posebno za mališane koji su iz različitih životnih situacija promijenili razred, školu, grad, a neki i državu. Upravo se u novu školu upisao i osmogodišnji Oliver (Cliffe) Klif, koji se s porodicom pre nekoliko mjeseci iz Bristola u Engleskoj doselio u Banjaluku, rodni grad njegove majke Nataše Tešić Klif, pišu Nezavisne.

Mladi Oliver rekao je za Nezavisne novine da je i pre dolazio u Banjaluku kod rodbine, ali da je već duže od dva meseca u Srpskoj i da je pronašao drugare u Učionici, dnevnom boravku za edukativno-socijalnu podršku i kreativni rad s decom od šest do devet godina, gde još dodatno uči srpski jezik. 😊

- Upisao sam se i u treći razred u Osnovnoj školi Ivo Andrić, a iako je škola nedavno počela, već smo imali test iz matematike. I tamo mi se sviđa, učiteljica je divna, a i drugari 💗 - priča mladi Oliver, koji jako dobro govori srpski jezik, a kako kaže, pisanje mu malo sporije ide.

Dodaje da mu je matematika najdraži predmet, a sviđa mu se i to što je fudbal popularan i ovde, kao i u Engleskoj, dok mu najviše nedostaju drugari iz bivše škole, kao i plaže u Bristolu. 😔

Nataša Tešić Klif kazala je u razgovoru za Nezavisne novine da je Engleska zemlja koja nudi sve mogućnosti za svoje stanovnike, ali da je želela da njen sin kroz školovanje dobije istinsku priliku da nauči o korenima svoje majke, kao i da što bolje savlada srpski jezik i naše pismo. 📜

- Oliver već jako dobro govori srpski jezik, naučio je i ćirilicu, a i moj suprug Piter razume dosta, jer smo pre odlaska u Bristol živeli ovde, a Oliver je ovde i rođen. Zbog nemogućnosti da ovde nađem posao otišli smo u suprugovu otadžbinu. Međutim, da je Oliver nastavio školovanje u Engleskoj, mislim da bi bio izgubljen za dubinsko razumevanje naše kulture i ništa ga ne bi u budućnosti privlačilo da ovde dođe da živi i radi. Zato smo suprug i ja odlučili da narednih godina ovde ide u školu, ali naravno, često ćemo biti na relaciji Srpska-Engleska ✈✈ - objašnjava Klifova, koja je stručnjak za informacijske nauke i sarađuje sa programerima, a svoj posao može da obavlja online, što je, kako je naglasila, veliki razlog povratka porodice Klif u Srpsku.

Dodaje da nikada nije planirala da napusti Banjaluku, a kako kaže, imala je sreću da se i suprug prilagodio životu na Balkanu. 💗💗

- Međutim, kao i većina naših ljudi koji su otišli iz naše države, nisam mogla da pronađem stalni posao u svojoj struci, pa ni naznake za posao. 😔 Još dok sam bila u babinama, išla sam polagati stručni ispit za bibliotekarstvo, ali šansa da nađem zaposlenje je bila ravna nuli, a tada nas je možda bilo pet u državi s tom strukom i zvanjem. Bili smo prinuđeni da odemo, ali sam uvek znala, kada se prilika ukaže, da ću svom sinu priuštiti i ovde da živi i stvara prijateljstva 😎 - kaže Klifova.

Dodaje da će im se zastalno u Banjaluci od januara pridružiti i njen suprug Piter, koji je rodom iz Šefilda.

- Imam sreću da sam u Bristolu bila odlično prihvaćena i integrisana u društvo, a bila sam i u Savetu roditelja. Volela bih da ovde prenesem dobra iskustva iz Engleske i tu njihovu posvećenost lokalnoj zajednici prenesem i ovde. Bilo bi lepo da se svi vratimo tim vrednostima, da svako od sebe da koliko može za zajednicu u kojoj živi. Ne mora to biti finansijski, već i društveno, i da tome učimo decu, jer to je nešto što sam ja lično doživela u Bristolu i što zaista cenim. Koliko god ovde pričaju da su se ljudi na Zapadu odrodili od svojih porodica, to nije baš istina, a sigurno da se nisu odrodili od svojih zajednica. Idu više u crkvu, vode pažnju o starima i nemoćnima, što se posebno osetilo za vreme kovida - objašnjava Klifova.

Dodaje da u Oliverovoj prethodnoj školi nijedno dete nije moglo osetiti da li je neko iz imućnije ili siromašnije porodice.

- Deca o tome uopšte ne brinu, a i ne trebaju. Tamo su se nosile školske uniforme, a tu tradiciju ćemo nastaviti i u Banjaluci. Oliver već ide na nastavu u uniformi, imamo ih više, par crnih i tamnoplavih, pa ih menja - priča Klifova kroz osmeh.

Dodaje da bi bila srećna da više ljudi sledi njen primer i da, ako su u mogućnosti, obezbede svojoj deci da ne zaborave jezik, pismo, istoriju i kulturu roditelja, čiji jezik se ne govori u zemlji u kojoj žive.

Autor: Nezavisne