Kako je Karl Fridrih Gaus voleo da kaže "matematika je kraljica nauke". Naravno, kao jedan od najvećih i najuticajnijih matematičara bio je poprilično pristrasan toj ideji - sa druge strane, ako pitate fiozičara to isto pitanje odgovoriće vam da je fizika za matematiku isto što i seks naspram masturbacije.
Da li je ili ne matematika kraljica nije toliko važno, ona je sigurno miljenica nauke i stara je daleko više od svih ostalih prirodnjačkih formi racionalnog izučavanja sveta oko nas. Kada je arapski naučnik Ibn Hajtam u 10. veku naporno radio na udaranju temelja onome što ćemo mi nazvati NAUKA, već tada se koristio višeo od milenijum starim načelima matematike u svojim radovima.
Stoga, pitanje se gotovo samo nameće - od koga/čega je sve počelo?
PRELJUBNICI, PROSTITUTKE, FILOZOFI i MATEMATIČARI
Najraniji "matematičari", tj. prvi ljudi koji se se nazivali tim imenom, su bili daleeeko više kul od današnjih štrebera.
Domicianus, sin Vespaziana, vladao je 15 godina i 5 meseci, žena mu bjaše Augusta; željaše biti kao Bog na nebu, i gospodar sviju stvari na Zemlji..on protera mnoge MATEMATIČARE i filozofe.
U gore navedenom citatu iz Polihronikona Ranulf Higdena iz 15 veka, radi se o rimskom imperatoru Domicijanu koji je vladao između 81. i 96. godine n. e. i koji je (kako se svi istoričari slažu) ne baš najsvetlija tačka u istoriji RIma niti baš najprijatnija osoba.
Najbolje što možemo da kažemo za njega je da je bio efikasan u mučenjima i vičan različitim čudnim potezima poput živog sahranjivanja Vestalki na živo (device čuvari svete vatre RIma). Čak i tokom svoje vlade bio nepopularan, i pamti se kao jedan od retkih koga je sam rimski Senat osudio na damnatio memoriae - brisanje svakog sećanja na njega - skoro istog trena nakon što je "ispustio kašiku". Naravno, nije je sam "ispustio" pomoglo mu je u tome par plaćenih ubica.
Domicijan je skončao na ovaj način, naravno, kao posledica njegovog načina vladanja i ophođenja sa moći. Svako ko bi se i na koji način suprotstavio volji cara bio bi proteran iz Rima. Možemo samo da nagađamo zašto baš matematičare nije toliko voleo, ali je zanimljivo da su smešteni u "paket proteranih podanika" zajedno i sa preljubnicima, pantomimičarima (!?), i naravno filozofima. Svi su oni dobili status neprijatelji RIMA.
Nama je danas možda čudno ovakvo tretiranje matematičara, ali ono nije bilo niti Domicijanu, a posebno ne hroničaru istorije Higdenu koji je o tome pisao milenijum i po kasnije i koji je gotovo sigurno znao na izust učenja Svetog Avgustina iz 4. veka:
Svaki dobar hrišćanin mora se ČUVATI MATEMATIČARA. Odveć postoji opasnost da su se ONI (matematičari) upustili u bogohulni savez sa Satanom da potamne duh i zaključaju čovečanstvo u okove pakla.
Sad, da budemo fer i iskreni, on je najverovatnije mislio na astrologe pre no na matematičare (ALI NISMO SIGURNI!), i uprkos tome što su if u antici stalno mešali, jedno je matematika a jedno šarlatanstvo buljenja u zvezde i predvišanja hoće li me piljarica danas zavoleti.
Ali uprkos tome, u ovom Avgustinovom prevodi se nalazi trag za još ranije poglavlje istorije matematike.
NEBESKA MATEMATIKA
Svaka antička kultura koja se bavila izučavanjem matematike do nje je stigla svojim posebnim putem. Za Grke to je bio put geometrije i logike pre koje bi se dobijale teoreme - koncepti za koje niko nikada pre nije znao dok se nisu pojavili ljudi poput Pitagore i Platona. Za Kineze, sa druge strane, matematika je bila primarno praktični sistem za efikasniju upravu i logistiku, u Indiji tekstovi još iz 8. veka p. n. e. poput Sathapata Brahmana pokazuju da se matematika koristila kao forma komunikacije sa bogovima.
Za stare Vavilonce, koji se bavili matematikom još pre 3600 godina, bila je upravo astronomija ta koja je obeležila njihovo matematičko putovanje. Njihove obzervacije predstavljaju neke od najranijih primeramatematike. Jođ od 8. veka p. n. e. posebni pisari su sistematski beležili nebeske fenomene, da bi bilči tačni u svom radu potrebni su im bile specijalne tabele na kojima su popisani sve buduće pozicije nebeskih tela - ova potreba je bila glavna pokretačka snaga matematičkog razvića skoro 2 milenijuma.
Najtariji primeri vavilonske matematike su nekako u isto vreme i veoma rudimentarni i veoma impresivni. Na primeru Plimption 322 vidimo da je nedovršena i da ima grešaka, nema dokaza da je bilo kakava posebna tehnika koriščena i najverovatnije je nije pisao nikakav tzv matematičar uopšte. Ali, u isto vreme, to je dokaz postojanja ekstremno stare matematičke tradicije koja je bila jednaka u svemu matematičkoj sofisticiranosti renesansne Evrope.
Ali, opet, KO BJAŠE PRVI?
PRVOIMENI
Iskreno, mi možemo da odemo nazad u prošlost daleeko pre Vavilona pre no što ostanemo bez primera pisane matematike. U Egiptu na primer ljudi su koristili, i što je najvažnije pisali matematiku, od kada se piše uopšte, pride tu su otkriveni i dokazi o postojanju numeričkog sistema baziranog na broju 10.
Kako su objasnili O'Konor i Robertson sa Univerziteta Saint Andrews za matematiku i statistiku:
Do 3.000 godine p. n. e. zemljoradnja je bila razvijena fokusiranjem na suvo i vlažno doba godine. Znanje kada će nastupiti kišna sezona je bilo vitalno, a proučavanje zvezda i astronomija su se razvili u tom kontekstu da bi omogućili stvaranje kalendara.
Pored toga, veliku teritoriju kou je pokrivala Egipatska država morala je biti i efikasno administrativno organizovana sistemom poreza, logistike i podrške kako populaciji tako i vojsci. Kako je društvo postajalo sve više kompleksno, sve je više dokumenata moralo da se čuva i više računica da se izvodi radi raspodele provizija i tokom mešusobne trgovine - kako na državnom tako i na lokalnom nivou. Pojavila se potreba za BROJANJEM, nakon toga logičan sledeći korak je bilo i ZAPISIVANJE tih IZBROJANIH BROJEVA da bi se mogla voditi evidencija različitih transakcija.
Za najveći dokazi eipćanske matematičke genijalnosti ne moramo daleko da odemo, dovoljno je da svratimo do Gize i da bacimo pogled ka njenom platou.
Velika piramida u Gizi podignuta je oko 2650. godine p. n. e. i predstavlja pravi podvig arhitekture i inženjerstva. Takođe, ona je i najveći dokaz da je egipatsko društvo u tom periodu dostiglo visok nivo matematičkog znanja, toliki da su neki ljudi ubeđeni da određene njene mere nose simbole matematičkih konstanti.
Da li su stari Egišpćani prvi matematičari? Na jedan način zapravo i jesu. Naime egipatski Rhind papirus je prvi najraniji matemtatički zapis sa imenom autora koji smo otkrili do sada. U njemu se nalaze 84 vežbe koje pokrivaju sve od aritmetike, preko geometrije i rudimentarne algebre. Naučnici ga vremenski smeštaju u Drugi međuperiod starog Egipta.
Ime autora Rhind papirusa je Ahmes, i gotovo sigurno je da on nije bio matematišar. Naime, kako je sam napisao u uvodu:
Papirus jje kopiran 33 godine, četvrtog meseca plajvljenja, pod vldavinom njegovog veličanstva Kralja Gornjeg i Donjeg Egipta Ne-ma’et-Re.
Što u prevodu znači da je napisan oko 1650. godine p. n. e. i prekopiran sa rada koji oko 200 godina stariji.
Stoga Ahmes nije ništa drugo do neki nasumični pisar prepisivač, koji nikada nije mogao ni predpostaviti da će biti jedan od ključnih likova u istoriji matematike.
U POČETKU BEŠE...
Do sada smo se vratil unazad više od 5.000 godina, do trenutka gde više ne možemo ni da imenujemo autore pisane matematike. POmislili bi da bi do sada sigurno naleteli na tog PRVOG.
Iskreno, nismo ni blizu.
Za tako nešto morali nbi da se vratimo ne smao nekoliko hiljada, već desetinama hiljada godina u prošlost - nazad u kameno doba ljudske povesti.
Kako objašnjava Džordž Geverghez Džozef u svojo knjizi The Crest of the Peacock: Non-European Roots of Mathematic:
Matematika je nastala iz potrebe da se broje i zapišu izbrojane stvari. Ako definišemo matematiku kao bilo koju aktivnost koja nastaje iz, ili direktno generiše, koncepte vezane za brojeve ili spatijalne logičke konfiguracije. možemo onda jasno da zaključimo da je ta tzv. protomatematika postojala davno pre nastanka i prvog pisanog zapisa ikada u istoriji čovečanstva.
Po ovakvom merilu, prvi matematičar nije bio neki Rimljanin ili Grk koji zapisivao apstraktne teoreme, niti neki astronom iz Vavilona, Nije ni Egipćanin Ahmes, ili studenti koji su marljivo rešavali probleme koje je on zapisao.
Bio je to onaj čovek koji je stvorio KOST IZ IŠANGA.
TO je minijaturna stvarčica, samo 10 santima dužine i na prvi pogled nema ama nikakve veze sa matematikom. Međutim zagonetka se krije u malim urezima na njoj: po četri grupe u redu, četiri u jednoj osam u drugoj - sve u različitim količinama i jasno odvojenim grupama.
Zvuči glupo ali nimalo nije.
Određeni matematički šabloni mogu da se primete u svakom redu. Oznake na redovima a i b (pprvim redovima) ukupno daju broj 60. U redu b se nalaze nedeljivi brojevi između 10 i 20. Dok je u grupi a jasno da se nalazi određeni sistem brojeva baziran na broju deset, sobzirom da su urezi grupisani kao 20+1, 10+1 i 10-1. Na kraju u redu c su subgrupe od 5, 5, i 19, od 8 i 4, i od 6 i 3 koji su jasno obeleženi i koji su u određenom kontekstu povezani sa sposobnošću da se množe sa dva i da se dele sa dva.
Zašto je ova kost načinjena i dalje ostaje kompletna misterija. Neki veruju da je korišćena za matematičke igre, dok drugi tvrde da je bila kalendar vezan za religiju ili godišnja doba. Neki čak i tvrde da su Egipćani nasledili/preuzeli ovaj sistem brojanja od Išango naroda što bi ovu kost činilo nekom verzijom primitivnog digitrona i najstarijeg dokaza kontinuiranog postojanja prenosa znanja matematike.
Postoje i neki drugi nalazi koji mogu biti i stariji od Išango kosti ali za sada je još nepotvrđena njihova matematička uloga, te je stoga ovaj nalaz sa urezima starosti između 20 i 25 hiljada godina najstariji otkriveni dokaz postojanja matematike kod homo sapiensa a njegov tvorac je najstariji matematičar do sada otkriven u ljudskoj istoriji.
Kitovi ubice se oslobodili iz ledenog kaveza ⚠️
Autor: redportal.rs