Med je poznat po svojoj sposobnosti da ostane svež i bezbedan za konzumaciju godinama, pa čak i decenijama. Ova izuzetna postojanost nije slučajna već rezultat složenih hemijskih procesa koje pčele sprovode tokom proizvodnje meda.
🧪 Hemijska magija meda
Proces počinje kada pčele sakupljaju nektar iz cvetova i skladište ga u svom "mednom stomaku". Tokom transporta do košnice, nektar se meša sa enzimima, uključujući invertazu, koja razlaže saharozu na jednostavnije šećere – glukozu i fruktozu. Ovi šećeri su manje podložni kristalizaciji i mikrobiološkom kvarenju.
Nakon povratka u košnicu, pčele prenose nektar jedna drugoj, pri čemu se dodatno smanjuje sadržaj vode i dodaju se novi enzimi. Jedan od ključnih enzima je glukoza oksidaza, koji pretvara glukozu u glukonsku kiselinu i vodonik-peroksid. Glukonska kiselina snižava pH meda, čineći ga kiselim i neprijateljskim za rast mikroorganizama, dok vodonik-peroksid deluje kao prirodni antiseptik.
Pored toga, med sadrži fitohemikalije poput p-kumarinske kiseline i kvercetina, koje imaju antioksidativna svojstva i dodatno doprinose njegovoj stabilnosti i lekovitosti.
🐝 Zašto med ne propada?
Kombinacija niskog sadržaja vode, visoke koncentracije šećera, kiselog pH i prisustva antimikrobnih jedinjenja čini med izuzetno otpornim na kvarenje. Zahvaljujući ovim svojstvima, med može ostati jestiv i nakon više godina, pod uslovom da se pravilno skladišti.
Ova prirodna otpornost meda na kvarenje čini ga ne samo ukusnim zaslađivačem već i potencijalnim prirodnim konzervansom i sredstvom za lečenje rana.
Autor: redportal.rs
