Muharem Bazdulj može sa književnim tekstom da uradi sve što poželi, ali kao da ga nešto neprestano vuče van književnosti.
Samouvereno talentovan, često se olako upušta u avanturu pisanja i obično ne stiže do potpune milosti uobličenja, osim donekle u romanu „Lutka od marcipana“. Takođe, iz novinarstva potekla poetika književnoistorijske numerologije i prezasićenost pop kulturnim referencama kod njega su više od književne štete nego koristi.
Stvari se unekoliko kreću u prečišćenom književnom smeru novim ostvarenjem „Limeni lijes za Zaimović Zejnu“. Mada i ovaj kratki roman nosi tragove volje za digresijama, Bazdulj većim delom uspeva da obuzda hiperaktivnu eruditnu imaginaciju. Srećna je bila odluka da se za pripovedača odabere kibicer kulture, a ne onaj ko je u nju do guše uronjen.
Narator je zeničanin Dragan Dakić, knjigovođa na stalnom radu u Torontu, koji pripoveda u formi stilizovanog skaza. Obeležen je, kako sâm kaže, „malim stradanjem“, tako da sa većom posvećenošću, preko niza bočnih pripovesti, učestvujeu patnjama drugih.
Najvažnija bočna storija jeste ona o sudbini zeničke porodice Zaimović, pripovedačevih komšija, u čiji se stan i frižider ulazi bez najave. Približavanje mrata, tečan multietnički život razliva se u iznuđenom opredeljivanju svakoga za svoju stranu, da bi jedan momački grob postao prolog za sve one koji će se narednih godina umnožavati.
Naslovni lik nije glavni, ali jeste figura za koju će čitalac ostati najviše vezan. Stisak pripovedačeve i Zejnine koščate, polumrtve ruke te njeni dečje radosni osmesi na samrti u beogradskoj bolnici jesu mesta gde emocija teksta izbija u prvi plan.
U kontrastu s tim, peripetija kako sahraniti muslimanku Zejnu u okolini Beograda početkom devedesetih, izdaleka i vrlo uslovno podseća na crno humorni, montipajtonovski skeč, što je umetnički najprovokativniji deo romana. Polaganje Zejninih posmrtnih ostataka u kontrakenotafu, postaje veoma složen značenjski čvorovog zeničkog bluza.
Premda „Limeni lijes za Zaimović Zejnu“ jeste najbolji roman Muharema Bazdulja, pisac ima potencijal za još bolje, samo ako bi se osamostalio od suviše vidljivih književnih družbi i opširnije zahvatio kvadratni koren iz života.
(Emitovano u „Kulturnom centru“ RTS-a, 12. februara 2025)
Autor: Igor Perišić
